Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

240 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије

усљед резолуције издане у год. 1820. под бр. 5188. од стране Сремске жупаније на ново комисија одреди, која ће височајше наложени уговор међу прњаворцима и манастирима направити, на који конац и премеравање земаља манастирско-прњаворских под једним наређено би.

Мери овој у Кувеждину завршеној бившој, буде год. 1928 ј у Кувеждину нов уговор сачињен, и по пропису заједно са писмама мере вис. Месту поднешен.

Будући пак да и овај није одобрен био, и будући се међутим на Дијети год. 1832/6. о новом Урбару, властелинско-поданическом отношенију радило, то је и цела ова ствар за то време спавала, чекајући на нов Урбар. Овом пак год. 1837. публицираном бившем, буде од стране Сремске жупаније наређено, да се регуларне парнице против појединих манастира подигну, и ово фишкалу публичном наложено, Фишкал подигне такве, изузимајући Ман. Кувеждин, Крушедол и Врдник (Раваницу); но пре него што су се оне к' крају и концу своме привеле, и тим начином многостручна питања решила, остадоше последња зибђ јиФсе, дочим се у год. 1848. укиде властелинско-поданическо отношеније, а с овим и давање ро_бије и десетка од земаља строго сесијоналних. И тако и раковачку конвенцију, која је до тог времена невредима и подпуна у животу стојала, затече закон од год. 1848.

Усљед овог, и по толковању жупаније Сремске, која је поред алодијалног относително ехазеззјопај-ног стања вопросних земаља, преднаведено укинуће једино на робију ограничила — ова је фактично престала, давање пак десетка остаде манастирима као (егтатшт цело и невредимо све до год. 1859., кад је сирјеч преднаведено министарско решење публицирано.

Без пристрастан преднаведених испит и комбинација показују јасно, да је од времена оног, од како је сирјеч у год. 1775. начало то изречено, да се прњаворци урбариално-регулирају, таквим начином далше властелинско-поданическог отношенија опредјеленије било у рукама публичне власти и да манастири по томе ништа друго били нису до партаја, зависећа у том погледу сасвим од власти. |

Манастири имајући уверење то, да је њима чрез то, што су њихове алодиалне земље против постојеће онда системе данку подвргнуте, и урбариализирати се намеравале, обида и неправда учињена, и по дужности и праву сваком припадајућем настојавали су себе одбранити, ништа друго и више не тражећи; пак кад је алодиалном правцу манастирском и чрез домаћу власт — жупанију Сремску — којој је наравски такво најбоље познато било, — признатом, и обрани манастирској уваженој бившеј, овој сходно и самој вишој власти у год. 1815. ремонстрација поднешена била, то неувиђају манастири, како се и њима рећи могло, да су они урбариалну регулацију осујетили, а још мање како се овај њихов поступак, пређе чрез дотичне власти не само никада не гибоуап, но шта више свагда уважен и оправдан, сада као вредоносан сматрати, пак и ово за основ губитка њиховог права служити може (или њима у њи-

ховом праву шкодити).