Balkanski rat

^рој 4.

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 73

несрећа. Лево и десно грдне провалије да се несме погледати. Заокуке и неке нртине где требамо да се провучемо. Немогуће је! — Шта да се ради? Војнпци кукају: Ах Боже, Боже, зашто вас овако мучиш — проламало се на све стране по овој страшној и мрачно : ноћи. 11рибегосмо и последњем средству: „бити ил’ не биги“. Ис' нрегосмо коње и на рукама, сви, огромна рањеничка кола. пренесемо даље једна за другом. То су биле неописапе муке; људи већ изгубили присуство духа; многиме. је чак и самоубиство на памет падало. Страшна је то ноћ била. — Т1а кад још помислите,

11 тврјџт зидннака града Једрена.

да смо још у туђој земљи, да место не познајемо; да смо у гнезду Арнаута где можемо свакога часа из заседа плотувима бити побијени, онда можете лако замислити и себи преетавити сву страхоту и сташе у коме смо се налазиш. На јеДвите јаде Ирођоемо ову несрећу и таман да кажемо: хвала Богу, кад пас порази вешћу каплар Андреја, који је за то време одјахао даље, да види пут. — „Неможе се даље. Сад тек наступа рђав и можда и гори пут! Сви пренеражени, гледају убезекнуто и скоро без надежно. Опет се све даје на посао и из ове напасти нрелази на друиу, па тако еве до 4 сах. ујутру, кад се даље није гдо. Застасмо док не сване. За тИли час, наложише ватру, да се нремрзли огреју. Ветар фијукће, — хладан да се крв у жилама леди.

Мртви уморни, нас некошко, легосмо да сз мало одморимо и сном иоткрепимо. Није ее ништа јело цео дан, глад поче да дејствује. Није дуго прошдо кад ето га д-р Међера. — Шта је с вечером, Зф нећемо јести? Мени зашкрипе у стомаку, па хајде код наредника,. код кога је било нешто преостало од доручка Једва смо га нашли по мраку у једним колима за раљенике. — Хоћеш и ти мало, наредниче да са поткрепиш? упита доктор. Чини ми се, одговори, па насмешив се намигну: И мене тај хуља — стомак већ давно мучи. Прилегнемо на онај слојављени и не подгрејани паприкаш и смазасмо га за тили часак. Тек онда вас сан савлада, те се завукосмо у кола, па и не водећи рачуна о зими, дрхтећи, одспаваомо до 5. сах. у јутру.Тада се кренусмо истоветним путем даље Уз рику тонова и лелек возара стигосмо у 10 сах. у село Старац. То је мало сеоце на самом гре б?ну планине Рујан. Сирото. Људи нас радоснвм лицем дочекаше. Село је тек јуче заузето од Турака. Бранило га је око хиљаду Турака и Арнаута. Турци и разбијени и нагнани у бегство од наше храбре војске, сврате у кућу једног тамошњег Србина и искасапе му сина, Ваљда само зато што је Србин! Његова нас мајка дочека кукајући: — Нека децо, не жалим што ми је син искасапљен само кад сте нам ви дошли, и кад ће те нас ослободити ових арамија. У Старду се нисмо дуго задржавали. Пошли смо даље; пут је узан, стрменит и рђав; морали смо га копаљем ширити. Са виса угледасмо доле, далеко равницу кроз' коју нека речица вијуга. То је Пчиња. Кад смо се дохватили долине дахнемо душом. Сад смо све том долином, поред реке а често и коритом игали даље и у подие стигосмо у Пеленце. Пеленце је сиромашно али доста лепо српско село. Овде смо требали да остаеемо али је потребно било да смо ближе кумановској битци, те добијемо наређење се одмах кренемо у Челопек. За тили часак све је било спремно и ми се кре нусмо. Као коначари пођоше да се о храни и логору постарају Милаи Поповић, Влада Матић и марвени лекар Брбић. Пут је био релативно добар и ми смо брзо одмицали. На иоловини пута нас причека Милан Поповић. Јако смо се изненадили, јер смо знали да се морало нешто необично десити, што га је на путу задржало — Не може се даље рече он. Поред пута леже мртви Арнаути. Десетак наоружаних Арнаута побегло је и сад су негде у близини прикривени. Мунициону колону прати стража одапетим на „готовс“ пушкама. Наста тренутно узбуђење, али даље се морало. У 8 сах. у вече сгигосмо у Челопек, место где су пре више година војвода Брана с његовим неуетрашивим друговима јуначки за свој народ изгинули. Логор нам ,е био испод самих планина и брда на чијим се висовама вадела наша војска. 10. октобра Село Челонек лежи испод веколико висова на висоравну. Испод њега протиче Пчиња. Становници су чистљ Срби, Имају и своју лепу школу. Горе више логора, има Заробљеника, рече нзм један обвезник. Одемо тамо, где застасмо око 60 све 4 и 4 везатшх Турака. Мећу њима има доста и Босанаца. Мирно г снуждени очекивали су своју судбину, Јаком пратњом отпраћени су у Србију. (иаетавиће ее)