Balkanski rat

Страна 72

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 4

Вд Стацца до Бптоу. — Дневник једног обвезншса дунавеке еанитетеке кодоне. 8. октобар, Топови грме данас Цео дан и наговештавају нам да је граница близу Једвч чекамо да је видимо. Пред нами, по виеовима, св^уда куле. Раонитујемо се за њих. То су турске карауле, До ])че еу биле у турским рукама; до јуче је ту била граница т\рска, а данас је све то наше Баша војс! а наша узданица, оправдала је све наде, које смо на њу полагали и одмах, по објави рата, отерала је турску посаду \дружену с полудивљим Арнаутима из ових градића што се кираулама зову и тиме прокрЧила себи пут за даље своје напредовање. Све ове карауле које видимо, на висовима су. Изгледа да пема силе, која им се може вриближити и онет су отете од њихових бранисЦа од којих је многа мајка за својим сином или сеја за милим братом закукала. Страшни су били ти Људи, који су ту боравили ЧуваЕке границе била им је последња брига: харањ?, нљачкање убијнње и томе слично било је оно што их је на ту самоћу гопило. Мало је регуларних војника тамо, већ сама Арнаути. Сељаци из страха од тих арамија нису смели без велике оружане праиве обилазити своје имање, које је за несрећу близу караула било. О женама, нећу ни говорити, јер се ни једна, ни 88 живу главу, не би усудила да тамо оде, без пратње људи наоруЖаних до зуба. Тако се дан за даном проводио у вечитом страху и зебњи од Арнаута. Али је и томеједном дошао крај. Данас тога нема. Данас се наши сељаци пељу све до саме караула и посматрају њихове рушевине, дивећи се сараховитом дејству наших топова. Идемо даље. Топови грма и ако дадеко. Једва чекамо да пређемо границу. Сунце залази, мрачи се постепено. Сељаци се враћају својим кућама, а ми их нитамо: Где је била граиица, да ли Слизу? — Десно од оне карауле у долини. Иза првог брда. Обузе нас радост и ми се и нехотице брже кренусмо За непуних пола сата бејасмо већ иза брда где је граница. Ту затекосмо десетак наших војника, који су се од тешког и напорног пута одмарали. — Где је граница? повикасмо као из једног ! 'Р' ?■ • — Ево ова утрина, то је била граница! Као без душе полетесмо оном месту и окуписмо се око командира наше колоне, резервног коњичког поручника Раде Мирковића, познатог адвоката београдског. — „Кпие доле“\ чу се глас командира. — Да се помолимо Богу прелазећи на непријатељску територију. Пошто и то би готово, ксмандир узе чутуру вина, наздрави лепим и патриотским говором војницима и пружи чутуру најближем до себе — Хура, хура! — повикаше војници као из једног грла. — Нека нам је срећан посао. Нисмо се дуго задржали. Продужили смо пут Прошли смо многа брда и села, наилазили месга где Се крвав 6 ој бно и у 9 чассва стигосмо у село Кленово. Доцкан и по мраку није се много видело те нисмо ни покушавали да село разгледамо. Остали смо код колоне, Да бар колико толико коње одморимо и спремимо за даљи напорниЈ - и пут. Тек што стадосмо, нозваше нас у једну кућу због некоГ рањеника што је ту лежао. Уђемо у собу. На једном простом кревету лежао је раи.еник Сирома тешко је рањен, Наши војницд ксји су

гонили непријатеља, заборавили су га на бојишту. Целу ноћ је ту лежао. Хладна ноћ и студена киша много га је мучила. Тане му је прошло кроз средину ллућа. Повраћа крв. Д-р Међера га нрегледа и рапу преви и како је било немогуће да га соСом понесемо, доктор нареди како се има с њиме иостунати; остави лекове и ми одосмо. То Ј’е био наш први рањеник иа кога смо нашпли. Његово бледо лиие; крваве хаљине и локве усирене крви по кошуљи, остало ми је јако урезано у души и памћењу, те мислим да овог првог рањеника никад нећу заборавити.

Наап оод Једренап: бесеље српсие ’’ ’’ ■ ■: Морало се даље и ми без предомишЉања идемо под водством Ј'едног мештанина. Паредоа гласи, Да имамо бати ноћас у селу Иеленус. Али иемогуће је превалити тај грдан пут тим пре, тто је пут куда се крећемо до зла бога рђав. Преко гудура, брда и несрећа, што се неда опИсаГН, игали смо н тек око 10 часова у Ј - угру стипш у село Старац 9 . октобра. Мислим да ни један из колоне неће никад заборавити последњу вратоломну Ноћ, Пут који смо требали прећи за 4—5 сахата прешли смо нечувеном и невероватном муком за 12 сахата. На средини пута у 4 сахата у јутру стали смо. Није се могло даље. Мрак да прст иред очима не видате; пут страховит; налазимо се иа самом венцу планине Козјака преко 7—800 метара виеине. Иред нами