Balkanski rat

Страна 106

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 1 зчпомагање наших јунака — рањеника, који су преноћили у овом хладном добу на пољани, непокривени и гладни. Срце нам се цепало од жалости. Болничара има дмало, а и оно што их има завукдо се но болначким собама па не обилази ово грешнике, што свој живот и спокојство својих милих код куКе, држави жртвоваше. Е сац иомислите како је овим грешиицима било гледати како њихови другови издишу иоред њих, не од рана и бола већ од ноћне студени и бсз помоћи оних чија је дужноот да над љима лебде, преклигвајући, и молећи болничаре и меродавне, што љих војнике који з^доброисла ву наше опште Отаџбине све па и живот жртзоваше. Али шта ћете, мерпдавни су олабо о томо водили рачуна. Тако пам је прошао цео даа, Наш трупни лекар д р Међера трчао је неуморпо окорањеникаи ако је он својих послова у колони имао, и сиро гим рањеницима бар колико му је у моћи било стање олакптчо.

Запљењено турско оружје поеле битке код Куманова.

Од Бтарца до Бвтш.

— Дневник једног обвезника дунавске санитетске келоне. (•>) Распоредимо се и улогоримо поред пута за Куманово. С десве стране, испод висова, ие далеко од нае лежп село Ст. Ннгоричане с дивном црквом Св. Ђорђа у средини, задужбином Краља Урогаа Ћаскајући радосно око наших великих кола за ]>ањенике седели смо сви сакупљени. На 20—30 метара од пао, пред првим завојишгем лежало је на слами, под велрим небом, стотинама лако и тешко рањених. Чује се лолек ових јадника: Траже помоћ други воде, трећи да их покрију сламом, други опет јаучу и нре врћу се од бола. Али помоћи нема, или ако је и има она је тако незиатпа да се и ие примећује. Тако шћућурени око нагаих кола, разговарамо се о минулој страшној борби; о тешко рањеним; о неуређености саиитета; о малој помоћирањеницима; о си • гуриој с м рт и многих рањеника збогнсдовол,не неге, кад се од један пут чу нуцањ брзометке у нравцу на нас. Мало затим па још један, за овим све више и чешће, док не припуцаше пуш • ке као град кад пада и унрозоре лупа. Куршуми фиЈукћу вигае наших глава, један за другим. Наста страшна паника. Ми немамо оружЈ*а, а неколико пушака што смо и имали заборависмо у оној забуни. Ја шимо коље и склањаЈ - мо се на брда, сви ћемо изгинути, рече обвезник Михајло. Изгивусмо речедруги. За тили часак, у тој ’ забуни, већина полеће на сне стране, да се од наиасти склони, неки легоше поред кола, други узабуни, забе зекнути остадоше иза кола, сстали се оолонише у своје лаке и хитре ноге па стрЈжу ли стружу. Ј.ч нађох сигурна заклона у једној рупи недалеко од колоне, одакле сам посматрао како се све дало у бегству па чак и рањеницн, кој’н су мало пре пред болницом лежали. ПГта је? Ко је? Ко пуца? Немо]'те браћо! Срби смо^ Стој! и тако стотинама разноврсних узвика, док пуцњчва не престаде и док се опет све не стиша. Па шта је то било? Неколико пешака се наоило па шенлучило из пушака, други, нак не8најући и сматраЈ’ући их за Турке припуцају на њих и тако се изродила ова пупњава, коЈ’а је створила ову павику међу нама и коштата два живота неких пешака. ЈЗрр.тисмо се. У колони наста смех. Неко раније, иеко доцније, тек кроз Ј - едно пола сахата сви смо се вратилн сем једнога, који се тек око по ноћи неориметно ушуњао у логор. 12. октобар Рђаво смо спавали Целу ноћ нас је будио лелек и

Сунце Ј‘е вчгало Сутон пада и већ пропирују хладтти ветрови. Облачимо шињеле. Бећ је хладно. Облећемо око ватре. Вечерасмо нешто мало што у селу нађосмо па се спремамо да спавамо. Сваки тражи себи склоништа, Неки у колима, неки поред ватре а неки, богами поред кола. Чује сеопасно запомагање рањеника, којима су ране захладнеле. Срце вам се цепа од њихове жалосне за-

певке. Комакдар ваређује, да им понуде воде јер гре шници, као што сами кажу, нису добили капи воде, да жеђцу Јгасе. Целу ноћ је проламало ноћну тишину Ј’аукање рањеника. 13 октобра. Рањеници страшно јаучу Скувамо мањерку чаја тс им носимо и сваког са једном шољом наоојимо, Ах, како су нам ови сиротани благодарнп. „Бог нека ти свако добро да“; „Ово је баш добро“ многи су говорили. Многи пак, која су изнемогли, да ни говорити нису могли, погледали су нас тако благо, тако мило, да сте му из очију могла читати благодарност. Те су ноћк од зиме и кише која је пред зору падала многи помрли. Један је, сиромах, седећи на мувиционом сандуку, подлакћен умро. Изгледало је као да седи и да се нешто замислио. Милан Поповић мислећи да је жав приђе му и ионуди му чај, али кад не доби одговора, боље га загледа и видеда је мртав. Приђеч да видим ко је таЈ - и са цедуље, која му је на грудима висила прочитах да је сел>ак из Жаркова. Један турски војаик —- рењеник, који је међу нашим војницима лежао кад нас спази молио нас је склоиљеним рукама вичући:„Аман кардаш, аманР и