Balkanski rat
Страна 148
БАЛКАНСКИ РАТ
Број 10
— Стој! довиках колико ме грло доноси, и нотерах коња у галону. Бојник убрза корнке и нрепречи преко њчва, знајући да ја туда не могу са коњем. — Стој! понових још јаче и опалих револвер за вој ииком. Бојпак трчаше ка селу све брже и брже. Мој коњ беше слаб, ири том и уморнн, а требало је путовати још десет сати. Готово ми се није галопирало за војником. Али мо спопаде бес због тог друмског разбојништва и због бегања војника, који се иадао да ће ми умаћи и да ће ме намагарчити. Нотерах коња мало заобилазним нутем и ненрекидно позивах војника да стане. Он је ианротив све брже трчао, снестан свог злочина и смртне казве, која ће га посигурно снаћи ако га ухватим. Свакога треиутка сам пазио да се ие заустави и не отпочне пуцати на мене, као свог пеномирљи вог и врло опасиог гопитеља. У том самртном утркивању већ смо се ближили селу. Иснред села беше неколико Ту рака, јер соло беше чисто турско Још се пије могло оценити да ли ћу војника етићи пре пего што умакнс у село. Турци се иису умели наћи у овом чудном призору, а зв нама је трчао и онај младић, Турчин, Нису ме разумели шта вичем, а нису ни знали ко кога јури. Ја сам био на недесет ко рака кад св војник доконао пр вих кошара, — Држте гн! викнух м тито забезекнуткТурцима, I осташе као укопани. У том и ја улетих у село и скочих са-коња да бих могао ући у кошаре. 11ре гледахједву, другу в трећу ко шару и нигде не нађох бегун ца. Упитах Турке где се сакрио аскер, и један од њвх, чувши Iеч „аскер" поведе ме кроз је ■ дан сокачић. Сви видеше да сам ја „командар“, како они зову старије официре. Ђаво ће га знати, дал ме је тај Турчин разумео или ме је хтео преварити, тек оп мене одведе код једне наше десетине, која је била као нека стража у том селу. Војници се узмуваше кад ме спазише и каплар ми изиђе на рапорт. Одмах наредих узбуну и са војницима опколих село. У том ми при!)е онај исти Турчин и рече ми да он зна где се сакрио аскер. Цело се село узбуни. Било је преко четрдесет педесет Турака искупљених по сокацима. Каплар отрча са два војника да доведе бегунца. У том очекивању ја објасних једном Турчину зашто га јурим, а он затим оде оним окупљеним Турцима, сагурно да и њима саопшти то објашњење. Не иро!)е дуго и каплар је већ водио бегунца, који се беше страшно уплашио Кад га видех још се више раздражих и докопах једну грану, која се однекуд ту задеси и почех немилице тући тога гада. — Стрељаћу те, разбојниче, цичао сам од беса и љутине. Турци беху запањени. Варедих да га вежу и да ми га доведу у једну обли-
жњу кућу, где сам коња оставио. У том ми при!)е један угледан Турчин и замолд ме да свратим ту код њега иа кафу Ја пођох за њим још увек дрхтећи од гњена. У разговору са домаћнном мало се стишах. — Квет, евет, упадао је у прекидама Турчин, доносећи руку до груди и срца и на тај начин изјављујући ионизност мони, а у иото време и саглашавајући се са миом у мом отрогом и правичном постунању нрема кривцу, Па ипак па лицу му се оцргавало неко саучешће са тим песрсћником, који је по његовом мишљењу имаојош истога днпа бити стрељан. Дођоше још неколико ^Гурака. Донеше нам кафу у филџанима. Ја им говорих како су напти закони нсумитии нрсма оваквим кривцима, и како су ире неки дан у Окопљу стрел.али једнога само зато, што је отео фунту свећа од једног Грка бакалина. Оии су се чисто чуди ли, како ми наше војнике стре љамо због насиља према туђнм народностима. •— Еј вала, Еј вцда, дивили су со са страхопоштовањем Тј рци. У том стиже и онај оиљачкани млидић. Баредих да се доведе војвик и при том суочешу, Турчии нознаде отмичара. Претресемо му џенове и на!)осмо четрдесет, у место шесет гроша; мора бити да је узгред бацио пецло да би нам затурио траг. Бојник није никако признав&о да је он отео повац том Турчину. Ја написах формално саслушзње тог младића, војника и оних Турака који су видели како је овај бегао и кад се сакрио. По саслушању наредах да се кривац затвори За све то време око куће и иенред мојих нрозора скупљала се маса Турака, Шта ће
10 да му значиг'
номислих
РЕЗКРВНИ ПЕШАДИЈСКИ ПОРУЧНИК Ккколз Николнћ „ЧавкГ ЈУНАК СА ЉУМЕ
с еби, не нрезајући од тога, јер еам предосећао шта ће бити. Мало затим отворише се врата и на њима се појавише неколико богатијих и угледнијих Турака. Они уђоше један по један, метанишући рукама према мени и клањајући се дубоко у знак велпког поштовања. — Ефендум, рећи ће доста разумљивим српским језиком најстарији од њих, чаја глава беше обавијепа лепим белим турбаном, — јаб: х те молио у име целог нашег села, да опростиш овом вашем аскеру и да га не стрељага Ми смо скупили двадесет гроша и измирили смо овог нашег младића, — а и он му прашта. Такво заузимање Турака за нашег војника дирпу ме јако. Незгодно ми је било одбити ту њихову искрену молбу, ајош ми иезгодније било опростити тако велики злочин. — Мени је необично мило што се ви заузимате за нашег војника, отпочех ја после подужег ћутања и званичног размишљања, али је врло незгодно опраштати та кве кривице, јер се то код иас немилостиво кажњава, да се не би опет поновило. У погледу закона, код нас нема разлике између Срба и Турака. — Еј вала, ефендум, ми то знамо, продужи молити Турчан са белим турбаном, али те опет молимо да му