Balkanski rat

Број 15

Страна 239

У СЛИЦИ И РЕЧИ

ским куршумима, војујући за ослобођење у Турској полјармљене браће. Уз Србе похиташе тада у приличноме броју и други Словени, па и несрби и несловени, странци, који су притрчали, да нам искрено помогну у ономе светоме рату за остварење народних идеала. Међу тим за слободу загрејаним и љубављу према нама испуњеним странцима, био је тада млади и бујни потпоручник пруске пешадије, Павле Штурм. Он је био међу првим страним официрима пред рат, који су примљени у српску војску. На Видов-дан 1876 постављен је за поручника. Од тада до данас он је остао у српској војсци, којој је служио на част у свима ратовима, а у миру на дику и понос. Пре 37 година дошао је у Србију пун идеала и пун одушевљења за нову Отаџбину, пун љубави према српском народу, коме тада ни језика није познавао. И цо данас је он још задржао своје идеале, али се љубав иегова према Српству ширила, као што су рзсле симпатије Срба према томе данас одличном, одушевљеном и родољубивом Србину. Од странаца, који су с њиме заједно ступили под српску заставу нема ваљада данас ни једнога у српској војсци. Он је још једини, али он давно већ није више странац. Он је већ више од три деценије наш, јер је сав Србин. Ђенерал Јуришић рођен је 10. августа 1848. уГерлицу, у Пруској, где је свршио и кадегску и ратну школу. Као потпоручник пруске пешадије служио је у 16 пуку од 15, јула 1870 до доласку у Србију. Као немачки официр учествовао је у пруско-француском рагу 5870—1871 године. Барут и љути бојеви су му се свидели, па чим чу, да се Србија спрема за рат саТурском, да оставку на службу и са својим братом, сада покој ним потпуковником Евгенијом дође у Београд. Како је овде била оскудица у школованим офи цирима, обојица буду одмах примљени. Јунаштвом својим обојица су ту предусретљивост оправдали. У првим бојевима млади Павле је као командант шабачког и посаво-тамнавског батаљона друге класе показао и умешности војничке и велику личну храброст, те му је одмах поверена команда над првим добровољачким пуком. Та част је младога поручника занела и онјеудаљим борбама задивљавао ратне другове својим јунаштвом, са кога је већ у јануару 1877 унапређен за капетана и одликован Таковским Крстом са мачзвима и сребрном медаљом за храброст. У другом рату видимо га као команданта крајинског пука тимочке комбиноване бригаде књажевачке војске и опет се слави име његово са јунаштва, за које је оиет награђен Таковским Крстом четвртог степена, златном медаљом за ревност и руским орденом Светога Станислава, трећега степена, са мачевима и пантљиком. Млади пруски потпоручник за две године постао је капетан српске војске а груди му врховни командант украси свих могућих одличијима за храброст. У српско бугарскоме рату био је као мајор коман дант VI активнога пука ,па се и ту истакао међу првима и опет одликован медаљом за храброст. Ђенерал Јуришић међу свима официрима има највише ратних одликовања, која је у истини заслужено добио. Осим ратних одликовања ђенерал има: Орден Милоша Великог и Карађорђеве звезде, четвртог степена; Белога Орла, пегога степена ; Таковски Крст, другога степена; Османлију, бугарски за војничке заслуге. и Св. Ану првога реда; пруски гвоздени крст, другога реда; аустријски Фрање Јосифа, трећега реда; орден Албрехта Медведа, трећега реда и т, д. Пре 15 година Јуришићу је поверена команда над дивизијом, коју је славодобитно водио у овај свети бој. јуришић је јунак, он је и данас већ у старим годинама, војник од главе до пете: и данас, када је на прагу да претури 65 годину живота и 45 официрског

службовања он се држи боље од сваког младог официра. Ако на улици сретнете седог високог официра са достојанственим младићским држањем, који вас изазива, да морате да застанете и да погледате за њим, знајте, то је Павле Јуришић, кога ни терет година, ни ратне тешкоће, ни муке и невоље нису могле да — остаре. Тај пун такта, тај финих манира официр остаје вечно млад, вечно свеж. Ђенерал је у друштву љубазан и пријатан, али је на служби веома строг Педантан је сам према себи, али највећу исправност тражи од свакога. Такав какав је, он је дика официрског кора. Није Јуришић само јунак у рату и импозантан у миру, он је један од наших најспремнијих официра пешадијских. Веле за њега они, који су за то позвани, да је најбољи познавалац пешадије. То је он документовао и у рату и на великим маневрима. Краљ Милан га је ваздан убрајао у своје најбоље официре, а у једној прилици рекао је, да мује Јуришић најбољи командант дивизије и то своје мишљење је документовао са мало речи које много казују. И на стручној књижевности је пуковник Јуришић доста радио, задржавајући се нарочито на омиљеном роду оружја — пешадији, о којој је написао неколико расправа, а његове критике маневарских радова сматрају се као дело еавршснства Петнајест година је како Јуришић заузима највише командантске положаје у српској војсци. Почео је као командант дринске дивизије са кога је положаја премештен на важан попожај изванреднога комесара пограничне страже. Пет година је био комесар, док није у Нишу мећу официрима раздор почео све то јаче хватати маха да собом донесе непријатне последице. Требало је на положај команданта моравске дивизије довести човека строга, али савесна и праведна, енергична, али незаинтересована. Избор је пао на Јуришића за кога се знало. да ужива неподељене симпатије и опшгу љубав у официрском кору. Тај се избор покззао најсрећнијим. Док је у Нишу био, размирице су утишане, ствар је легла и опет је сваки свој посао гледао. Док је он командовао моравском дивизијом у њеном официрском кору опет је ловраћена слога, љубав и међусобно поверење. То ни]е мали успех, а за њега је одликован чином почасног ађутанта Њ. В. Крал.а. Јуришић је светао карактер и примеран сгарешина, који уме да своје млађе потчини себи и упути их само на вршење службе, одстрањујући их од послова, који нису за војнике. Но да у томе успе треба да предходи примером, Пуковник Јуришић целим својим слгжбовањем је пример за углед и за то је одликован угледним положајем првог Краљевог ађутанта И ако је превалио шесету годину на глас бојне трубе Јуришић је молио да га разрешедворске службе и да му даду одред који је он тако славно и јуначки водио из победе у победу, саРујна на Куманово са Куманова на Бабунски Кланац и Присат и Бакарно Гумно, а одатле на Битољ. После свршених ратних операција новим распоредом постао је командант дунавске дивизије. Љубав према војсци задржала га је у њеним редовима и после онога незаслужнога прескакања приликом производства мирнодобских ђенерала. Тиме јебаш и опет утврдио, да му је више стало до општег но до личнога добра. То заслужује да се јавно истакне и похвали, а свакако је и њему милије, што му се дала срећна прилика, да чин ђенералски задобије не на меком душеку, но тамо, где је и остала одликовања стекао, на бојноме пољу, где танад фијучу а грмљавина топова пролама небо. То је поље где је он увек брао лаворике. Продавце и ревизоре којима смо благодарни на досадањој тачности најуљуднијо молимо да нам обрачун и новац за прошли месец одмах пошљу, јер смо изложени великим трошковима. Ово је последљи број који шиљемо неуредним платишама.