Balkanski rat

број 18

У сЛици и Р6Ч14

Страна 2^9

Грш Елбасану — На растанну с колевком старе српснв нултурв. Вековима жудесмо за чудном, за освећеном земљом твојом, за оном грудвом где еу се некада подизали бели дворови човекољубива Кнеза, над чијим су се трошним остацама,за тим, узвисили хладни зидови скровитога манастира. Столећима смо желели да дишемо твојим дахом стари граде, у комесе најпре записала реч српска, а у коме је дуго потом затирано име наше. Елбасане, скровити граде, први источниче вишег, духовног жнвота нашег. И једном освану тај дан: нада тобом се склопише милостиво руке самога Госиода, твоја се врата раскридише а тобом се пронесезастава срнских јунака; зајечаше трубе српских ратника; заталаса се у чудној дрхтавини ваздух на тобом а над ковчегом Светога Владимира плануше давно утрнула кдндила. Мало, ах мало дана... Дође нам глас да се ипак мо рамо с тобом раставити. Кажу да би ти био и сувише грећан у загрљају и на грудима нашим, и да би ти завидели други градови наши, по којима ће и даље без суда судити крвожедни Арнаутин. За то треба ти и даље да мретп. Зато треба опет да се растанемо — бели граде н а ш ! Још мало — па ће и то бити. А Србија је данас према теби као мајка која зна да ће одавно невиђенога првевца свога опет изгубити. Страшни ли су. ужасви ли су осећаји материни при томе сазнању! Ми ћемо се растати, али хоћемо ли се заборавити? Нећемо, и нешто више од тога: не можемо! Знај и веруј, колевко најетарије писмености и науке наше, да никада више неће зарасти оне стазе које од нас, рд Србије оснажене и проширене, воде к теби. Нађосмо

ТЗлбасан : Г П А В Н А У Л Н Ц А. те после толико векова, познасмо се после толиких про мена у души и на лику твоме и нашем. Није било пута који је к теби водио, не беше га другог до само онога који нам је казивала душа еаша. А ми смо те опет нашли. Сада смо крвљу обележили ставе и богазе, куда се иро лази и којима се к теби долази. Доћи ћемо ти опет тако нам Бог помогао! И онда се нећемо више растајати .. Губимо те из средине своје —■ постајеш властитост крволочнога Арнаутина. Тако ]е било у души ериске мајке када је Лазарева Оливера полазила Бајазиту и Ђурђева Мара Мурату. Али векови прођоше — и правда би освећена. Ератковремени је сада овај растанак наш. Стегаа срце и буди јунак на невољи. Заај да тек од сада постајеш наш, у скромности евојој поносни граде, у тужвој судбини својој радости наша! Још једеом ходи на груди српских ратника... Зооћом!

~5— <ф —О—

Прнштш на Косову Поњу Уз спике: Орпска војска пред Приштнном и Српска војска пред Муратовни Тупбетом Стара Немањићска престоница Пришттша, прва је од великих и историских знаменитих места ослобођења. За неколико дана од преласка границе, српска војскаје загосподарила целим Косовом, са кога смо донели неколико лепих слика, а данас доносимо још две, које нредстављају српску коњицу пред Приштином и пред Муратовим Тулбетом. Жалост је видети садашњу Приштину, негдашњу престоеицу Краља Милутина Немањића. — Све је то ороиуло, пропало, осиротело, прави тип турске паланке. Ништа од старих споменика, цркава, Милутинових дворова нема сад. Зна се само место, на коме је још не тако давно стојала кула (до скора ,,сахат-кула“), једини остатак Милутинова двора. Сад и куће и улице, и чаршија, све у опште казује, да се човек налази у земљи, у којој су вековима дивљи Арнаути госиодарили. Данас има у Приштини око 4000 кућа, са око 25.000 становпика од којих су само Уб Срба, а 4 А> муслиманских Арпаута, и око 1000 душа Цигана (православних и муслпмана). Број српских домова нагло је онадао не само у косовским селима, већ и у Приштини, од несношљивог зулума арнаутског. У Приштини има српска основна и грађанска школа п једна црква, до које је зграда, у којој митрополит иризренски одседа, кад долази у Приштину. У Приштини је од 1888. г. и српски консулат. Првог консула Србије на Косову, Луку Маринковића, убили су Арнаути у Приштини. Приштина је на самом Косову Пољу, тужном срп-

ском разбојишту, а пола сата од ње је гроб (текија) цар Муратов и гробови косовских Мучееика. Околина Приштине пуна је старих српских споменика, наравпо већином у рушевинама. Нису далеко цркћа Грачаница, манастир Девич, рушевине цркве Самодреже, рушевине брвеничке цркве (задужбине Лазара и Стефана Мусића, сестрића кнез Лазаревих), у Горњем Лабу, бања Милоша Обилића („Сала*Бања“ или „Киш Бања“) код лужанског моста иа Лабу, докле су допрле пред< страже осветничке срнске војске 187'7. год. на Косову, У недалекој планини Чичавици има у рушевинама 77 српских манастира, а пуно је старих српских задужбина и на Косову Пољу, у Голаку и качаничким планинама. Све су то сад гробови, гробље некадашње српске царевине, али ипак — гробље из којег је ево — васкр^нула Срнска Слобода.

Панернске нзродне пеепе

Ветеро вејет Страшно беснејет Шумије Вардар Гордо се лејет О, тамо доле На сред на Балкан Тамо се бијат Млади јунаци

Млади јунаци Све Македонци Млада Српчиња Све нежењена. Бојак ни бијет Песма ни пејет На својта мајка Македонија.

Македонките Венце ги илетаг Од својто срЦе От горско цвеће.