Balkanski rat

Страна 314

ВАЛКАНСКИ РАТ

Б,рој 26

ПЕШАДИЈСЕИ ПОХПОРУ С ПШК Никола Филиповић ВОДНИК 2. ПОШАДИЈСКОГ ПУКА КЊАЗА МИХАИЛА СЛАВНО ХТАО НА ТАБАНОВЦУ ИРЕД КУМАНОВОМ

Бопан ложи... махнуо се вина „По Солуна незпа за Дојнина!"

Спустило се веие, сунце мору пада, Вечерњача дрхти са страха и јада. Кандило утрну, где до сада сија Пред олтаром цркве Светог Димитрија, Гојан доро хрже и копитом бије, Кукавица кука зла се смутхна вије, А помис’о страшна к’о железо стеже: Сад умире Дојчин, болима иодлеже . . . У црнини Солун, та челенка мора, Дугачка је ноћца — далеко је зора . . . Док бссмртност трепну - смртни и не знамо Векови су за њу један тренут само Промени се живот ове грудве Свете, Под Солуном мрке јавише се чете, Са истока зора, да их види, прену, Цветаше цветићи Што, мишљасмо, вену . . . Звоии, трехпти, дуж мора је бунаЈ — Оздравио Дојчин од Солуна!

Нашн тт>

ГЕЗЕГВНИ ПЕШАДИЈОКИ ПОРУЧНИК БРАНА I. ТОДОРОВКЋ. Водник у 4 ватаљону 11 пука Каравогва Као потпоручник пошао је у овај ослободилачки рат са војнипима свога роднога краја, као водник чете у четвртом батаљону једанајестог пука Карађорђевог, шумадијске дивизије првог позива народне војске. Млад, бујан, са лепом интелигенцијом и поносан на своје порекло као праунук кнеза Теодосија из, Орашца г Брана је пошао у овај рат с одушевљењем, да послужи своме народу у остварању његових вековних националних идеала. Учествовао је у свима борбама шумадијске дивизије и свугде се видно истицао, те је награђен унапређењем у чин поручника. Када је трећа армија ђенерала Боже Јанковића свршила први део твога задатка у Старој Србији и образовак Албански Одред са зада ком, да избије на Јадранско Море и на његовим обалама побије српски стег, Бранин батаљон ]е додељен томе одреду, који се нечувеним напорима, савлађујући мушки и јуначки несавладљиве препоне, кроз непроходне гудуре пробио до Љеша и Драча. Када је и српски Приморски Одред узео учешћа у опсади Скадра и овај батзљон Карађорђева пука је, дошао према Брдици. У несрећном нападу на Брдицу, који је још остзо необјашњен, ноћу између 25. и 26. јануара 1913., овај батаљон је љуто пострадао, јер су се и официри и војници борили до последњег човека, да не осрамоте име пука Оца Србије хероја Тополскога, Карађорђа бесмртнога. Резултат њиховог ненадмашног јунаштва јебио, да су после ове борбе од 15 официра остала само двојица, а од преко хиљаду војника и подофицира једва 150 живих сенки, Батаљон је наишао на курјачке рупе