Balkanski rat

Страна 382 БАЛК АНСКИ Р АТ Врој 24

према официру, ми га износимо. Он се зове Милоје Никомик , редов је друге чете, четвртог батаљона, 5, пешадијског пука Краља Милана дринске дивизије првог позива, из села Леовића, срез азбуковачки. Док је Србији таквих официра и таквих војника неће она никад задрхтати пред непријатељем, ма колики он био.

Црнопре и Онадар — Мушка енага дннннх Црногоркн Нема дана нити има часа, а да се у околини Скадра, по Тарабошу и око Тарабоша, по Бардањолу Великом и Малом и око оба Бардањола по Штоју и око Брдице не чуЈу тужне песме жалопојке, којима свакодневно Црногорке оплакују погинуле витезове, набраја јући њихова јунаштва, самопрегоревања и витештва, каквих никад до сад није бележила историја великих ни малих народа. Да има стенографа, људи од срца и душе, који осећају болове, жалост и муке црногорских жена, па да верно 'забележе све што оне говоре оплакујући и тужећи погинуле ратнике, непрежаљене синове, браћу, рођаке, родитеље и мужеве, саставили би књигу над књигама, којом би задивили свет, из које би се пресудила душа и срце Црногорке, те у рагу и у миру је динствене жене на свегу, та би књига ожалостила, увредила и раскравила ледено срце и мрачну душу и самих наших гробара, који бездушно и нечовечно погазише право српскога народа. Кад би српски гробари дошли у Скадар и прошли сва бојна поља у околини Скадра, кад би видели силне гробове и непрелазно гробљеу којима почивају славом бесмртни српски борци, кад би чули ову свакодневну тужну песму, видели би шта су урадили, и они камени људи би се проплакали. Свака Црногорка жали покојне витезове јавно тужећи над гробовима палих бесмртника, као и код куће, идући путем радећи домаће послове и носећи брашњенике живим рагницима. У овим тужбалицама ређају се дела и витештва погинулих славе се војсковође, осуђује се неправда и жигоше се кукавичлук и издајство. Ове су тужне песме допуна живих гусала и подстрек на бесмртна дела преосталих јунака. Између многих тужбалица, пратећи само једну, изнеће се оно што је она говорила, како је тужила и жалила браћу своју, те да виде и они који немају при лике чути, гледати, слушати и пратити Црногорке у жалости, које су јединствене и у радости. Д »кле, ево једне тужбалице, чујмо шта ова узор Српкиња говори и како се са мртвом .браћом разговара, јер је ово збиља колисо вредно забележити и по томсгву сачувати, толико исто и чути и разумети душу и срце прве жене у целоме свету:

А што сам се скаменила — Ја кукала. Али немам што зборити — Не зборила, Или немам што жалити — Прежалосна. Ја сам сестра безбратница — Код шест брата, Који славно погибоше — Соколови, Око Скадра крвавога — Бог га клео. Око Скадра жалоснога — Не било га. Погибоше за слободу — Тужне браће. И за српско дично име — Вазда славно. Погибоше на јурише — Слава њима На јурише отимљући — Турске шанце. Турске шанце и градове — Неосвојне Прескачући страшне жице — и опкопе. Отимљући турске топе — митраљгзе, Турске топе брзометне — Брзи јади. Брзи јаци брза мука — Што ме снађе. Куд окренем сзе је црно — Црној други, Кућа ми је омрзнула — Опушћела. Без мушкијех зорних глава — Зорна браћо. Ви сте славно погинули — то ме тјеши. То ми даде мушку снагу — Те говорим. Смрћу вашом, ваше браће — Свануло је. Свануло је тужној браћи — под Ћрцима. Те се смију прекрстити — Молит Бога, А за здравље живе браће — Соколова. И за покој погинулих Витезова. Ви сте славно псгинули — за другога. Као што су стари ваши — Славно пали За крст часни и слободу — Црне Горе. Црне Гсре мученице — од Косова. Мученице перјанице — Србинове. И за образ, — српско име — Вазда сјајно. Кад сге славно изгинули — жељо браћо. Ја нијесам проплакала — Неутјешна, Но сам срце своје стегла — Да неплачем. Тјешила ме слава ваша — Славо моја; Тјешила ме српска срећа — и јединство; А и вјера да ће Скадар - Наш остати. И да ће се ка и прије — Српским звати. А сад плачем мимо друге — Кукавице. Есмо грдно преварени — од свијета Цио свијет на нас скочи — Бог им дао; Сви краљеви и цареви — Жалоснице. Затворише наше горе — ода свуда. Осудише да умремо — сви од глади. И што нако учинише — срам их било. Одузеше од нас Скадар — Бог им дао. Да га даду Албанији — Крвопији. Жао ми је на нашега — Господара. Што не позва цио свијет — На оружје. Што не пушти соколове — И војнике. Што не позва под оружјем — Црногорке. Да бијемо љуте боје — с краљевима. Те да славно изгинемо — и кажемо: Да смо живи, да смо своји —• док живимо. Да неправди свијех сила — пркосимо. Као што смо борили се — Вјековечно. Постиђели клете Турке -- И Млечиће. И згасили страшну силу — Бонапарте . Бог је с нама вазда био — Слава њему. Па би и ту с нама био — као вазда Још бих много говорила — Но немогу. На груди ми камен стоји — од жалости. А ум ми се помрачио — од неправде. Коју Срби поднијеше — од свијета. Збогом браћо соколови — И гробови. Остављам ве у туђину — Туго моја. Огуд бих ве оцнијела — Но немогу. Е се молим и вјерујем — Вишњем Богу: Да ће Скадар наш остати — Ка’ наш што је. За то туна боравите — Очи моје. А кад Скадар наш постане — пропјеваћу. Пропјеваћу дивну пјесму — Мимо жене. Тадће братске ране бити — изљечене.