Balkanski rat

број 24

У елици и *т

Страна 375

1111 1П1|1

ПЕШЛДИЈСКИ ПОТПОРУИНИК

1* 0Р1ИП> Б. Гпишић СЛАВНО ПАО КАО ЧЕТНИК 21 . МАРТА 1912 . У Шуматој Трницп. Леп број храбрих наших официра оставио је своје кости по гудурама Старе Србије пре кумановске и других сдавних битака. То су биле прве ласте, прки весници слободе оном многонапаћеном иароду. Одушевљеше за слободу и љубав према роду њих је одвела у непознате српске крајеве, да крвљу својом ослободе орпског роба. Млади потпоручвик седмог иука, Омиљ, син седога ратпика и старог прослављеног јувака мајора Светозара прешао је о четом границу код мавастира Лепчинца 120. фебруара 1912. И био је задовољан. Пигаући својИма он каже: „Ја ое поносим где сам и на каквоМ раду, нопосите се и ви, и не брините." Али није имао среће да дуго четује и да види остварену своју жељу: ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Чета војводе Нетка Илића у којој је и 0миљ био, имала је неколико сукоба са турском војском, али се готово увек пролазило без губитака. ГЈреко хиљаду пушака раздали су четници за кратко време бедном разоружаном народу. Кад је погпнуо војвода Петко, (19 марта 1912. г.) Омиљ и неколико четника пренели су га нреко старе српско-турске границе и сахранили код манастира Лепчинца. Тиме су, са опаоношћу по живот, испунили последњу жељу свога војводе, и кренули се натраг да га освете. т 1ета је одмах имала сукоб са турском војском на Велику Среду 21. марта 1912. г. Тога дана погипуо је хра бро се борећи потпор^чник Омпљ С. Глишић. Сахрањен је у седу Шуматој Трници, где је и борба била. Захвални Срби из тога, као и из околних села, пазе његов гроб као светињу, а споменик на гробу Омиљевом, казиваће и, доцнијем поколењу, са колико је пожртвовања Србин помагао својој потлаченој браћи, Слава четнику и јунаку Омиљу.

С1Р010Д шш Ј«сен: Дан је хладан и мрачан и ружан Мртво Лишће лежи по путу и стПЗи Један спрово д чудан и бескрајно тужаи Каљавом улицом иолако пролази ; Из оловног ниског неба кигаа лије, 'Гужно труба труби, тужно добош бије, Троја кола црна као три утварс, Иду, шкрипе. вода клизи са крстова За н>нма таљиге лупарају старе . . . Четир бела проста ковчега чамова . . . Четири се старца у суром шињелу Ногурили, носе но крстачу белу. На спроводу никог осим свегатеннка — Црна се мантија чини к ! о црнина И шест из последп.е одбране војиика. Ни посмртних речи ии плача. Тишина, Само што та кола, црна к’о утварс Шкрине и таљиге луиарају старе . . . Уз ирозоро где-где прибиле се жене Са спровода честих огрубела срца. А.л.‘ но спроводом су овим растужеие, Млг.да, етара свака у сузама грца ; Из оловног ниског неба киша лијс, Тужно труба труби, тужно тоботи бије, Чиј је спронод ојзо нико не изусти, Пред сваким изиђе поворка иредстава: Битка, лом и трка, грмљава дим густи, И гомиле мртвнх и рањених лава ; И сви погледају у просте крстове, И свима навИру горке сузо нове; Оловком, невешто, руком каквог друга, На крст су пмена. записана. њина: Са те је простоте еидшх натпа туга, У тој је простоти нагаа величина . . 0 светла имена са крстача бели Огга итто су светом име нам пронели ! . . И док спровод иде с тишином толиком Испраћен сузама огрубелих жепа, Тамо, под Рудннком и Копаоником Жена нема мужа, сестра* брата нема, Четири се мајке пред иконом моле За синове своје, за своје соколе ; Четири синчића неја.ка код стада, Замењујућ сваки свога оца — гледа Тамо за планину где сунце запада, Сваки своГсХ оца са чежњом изгледа Док на туж.нн спровод овај киша лије, И док труба труби, тужно тобош бијо. 0, бедно признање прво херојисма ! . . И једнога дана кад мајка и жена На миле гробове свеже дођу њима С крстача је киша опрала имена ! . . II сви погледаше у просте крстове. И свима навреше горке сузе нове јелена ј. ДипнтркјевкК