Balkanski rat

Страна 444

6АЛКАНСКИ РАТ

број 28

уаима решење бојног чвора у своје руке, не толико по власти које му вођство доноси, колико по неисцрпности свога великог ђенија. И нигде он не доиушта да њему нецријатељ бира П намеће погодбе борбе. Велика Кулин Капетанова војска надире из Шапца ка Београду. Све војводе несумњива јунаштва, изгубиле главу, он долети, растера ратнике Кулинове војске: потисну са Мишара, изабра место борби и претвори га у смишљено поприште најлепше битке. Такодоводи и Мехмед Рушидпашу на Варварин, где му заједно са графом Орурком спрема гроб војсци, тако СЕуда својом иницијативом ствара догађаје и тим ствара војничку егсистенцију Србије, ствара Србију. 1'ранице ко је јој је он обележно, утврђене првпм букурешким миром, остале су историска и дипломатска подлога ексистенције Србије све до рата 1877 8 године. Али место да се и да.ље задржавам шта је Црнп Ђорђе радио, рад сам споменути — јер ми се чинн необично значајно — нешто што он није радио. Ца чудно је, што ова силна борбена снага, она офанснвна ини цијатива није никад избијала у унутрашњој политицп вождовој. Ми се на сваком кораку срећемо с покушајима који после првих устаничких успеха иотичу п од малих и од великих његових сарадника који иду на то „да се Карађорђева власт ограничи". Они нп од чега не презају, нн од покушаја мучког убијства, ни од оружаног одметништва, ни од самог државног неверства. Тада ни Ђорђе није остајао јагњетом, још мање они који су се прибијали око њега и у његову успеху гледали одржање и напредак своје власги и господарства. Али Ђтрђе се самобрани, да би могао до краја ислужити своју службу Огаџбини. Он до краја како каже Милићевић, „изумљава простотом свога живљења и одсуством жудње за врховну власт своме потомству“. Кад му долазе изасланици руске владе и двора, он место да преко њих обезбеди будућност своју и дечију, говори једном од њих пуковнику Паулучу: ,,Имајте на уму, Господине, да ја ништа друго не желим него дочекати да се моја Отаџбина престане бојати да ће опет пасти под јарам отомански; тада ћу се ја свега махнути и отићи на свој плуг“. То нису биле празне речи. Тај некадашњи смели четовођа, богом намењени велики војвода био је најуреднији домаћин: „Кад није био на војсци, — вели биограф — он је код куће косио, и радио све пољске послове, као и други сељаци. Кажу да је, надељавајући обручје, искривио руску колајну коју је носио на прсима“. Смеран у јелу, у пићу, у оделу. Обично се носио не као остале војвоце, него као остали сељаци. И он је те традиције оставио у наслзђе својој кући, као што јој је оставио и традиције демократизма за политичке режиме његових потомака. Оно што није било демократско у режиму од 1842 до 1858 године није потицало од његова сина Александра него од оних који су 1842 сломили Обреновиће. Као год што се под Карађорђевом сенком у првом устанку радило много што никад он не би мислио, ни желео, тако се то понављало и после, много после њега. Али остаје као стечена историска истина да ни у њега ни у његових потомака није било ни жудње ни иједног значајног примера какве њихове борбе с нароцом ради каквих владарских прерогатива. И гле, као по неком чуду, тај исти Карађорђе, који не уме пожелети круне, даје Србији династију која обнавља старо Немањићево крунисање и, чувајући суревњиво завештана јој прародитељска начела, даје доиста „српској круни нови сјај“, умећући у њу драге каменове ко}и се зову Нови Пазар, Приштина, Призрен, Прилип, Битољ, Скопље, Кратово. Кочане. Да, јер и тамо су славне заставе наших Дунаваца, Дринаца, Шумадинаца, Тимочана и Мораваца пошле трагом који им је Ђорђе оставио, као год што је он обележио пут на југ и на запад и оној војсци која је 1876 и 1877 годиие пошла у свети бој. И тада и сада ношена суЈнаша света знамења Отаџбине онамо куд је полазила његова

взјска 1809 године. ПуЦала је пушка на Сјеници, на Новом Пазару, око Суводола, на Лабу, као и пре стотину година. 11а и кад су наши нови Обилићи пошли и стигли даље од Ђзрђа и од његових најсмелијих ратника, нашли су места, градове, поља и планине ка којима је жудела мисао онога взликога поколења. Нас на Сигницу није знао само кроз петвековну даљину поклич коњима прегажених Лазаревих витезова нити на Вардар само светао спомјн славе наше XII! и XIV века, не, нас је тамо водио дуг који је Србија дуговала I рема оноли ким силним јунацима и војводама који из Санџака, из Пећи, од Призрена, од Госгивара, из Охрида и са њего ва дивнога језера полетеше и лише своју крв по разбо јиштима садашње Србије, свесни да помаЖући њено ст варање спремају слободу и својим посто,бинама. Тако је пре стотину годнна посведочена крвна, мисаона и осећајна веза између. северних и јужних, нових, крајева наше проширене Србије. Доиста се ми можемо нрезриво насмејати кад слушамо трђења да је Србија почела мислити и радити за Стару Србију и Маћедонију само по сле 1878 годнне на подстаке једне туђинске владе која је желела да наша млада ћраљевина на тај начин заборави на сестру преко Дрине. На то одговора Карађорђева Србија која је још 1807 године у програм својих будућих граница унела и Скопље па то саопштила Русији и још онда добила за то и највише одобрење. И кад ми тако у оснивача нове српске државе налазимо толико сведочанства да су не само били дорасли своме задатку те њу онако чудесно васкрсли из оног ведикога косовскога гробља, него да су јој схватили по годбе опстанка, напретка, свестраног снажења н ширења, и да су јој засновали темеље на широкој, непроменитој и непоколебљивој мисли српског демократског национализма, бујној и плодоносној мисли која њу прожима и диже од самог постанка све до данас, ма стојимо збиља задивљени пред оним дивовским „поколењем за песму створеним.“ А у том чудесном колену, кош броји онолике великане, стоји међу њима као Свети Сава међу српским архипастирима, као Душан међу Немањићима, стоји тополски херој, дичан друг старих великих прегалаца Часлава, Стевана Немање који из мртвих дизаху и уједињаваху Србе свога доба. Црноме Ђорђију који се у општем злу не поништи, који се у свом добру никад не понесе, који умеде без колебања почети, које знаде онако величанствено, без застајкивања наставити, нека је од стране свих Срба у веке векова хвала и слава ! слава ! слава ! Министар војни ђенерал Милош Ботаноаић предао је споменик председнику београдске општине овим говором: Господине председниче : Преко овог светог места, на коме је подигнут о ва) споменик, пре 107 година, Врховни Вожд Српскога Народа Велики и Бесмртни Карађорђе, оснивач славом увеичане династије Карађорђевића, лично, са мачем у руци, на челу сВојих ратних другова, проломио је београдску тврђаву, Срушио у њој турску силу и начео силно оеманлијско царство ЦеО свет чуо је тада за овај подвиг његов и наших вигешких предака. Свако поприште Вождовог ратног похода буди свете спомене у захвалној души данашњих захвалних Срба; али ово место и спомен знамените 1806. год. Српству су нарочито мили и драги, јер је тада овде, пред војничким генијем Карађорђевим и витештзом његових другова наших предака, заједно са овим великим утврђењима, пала и сам 1 глаза земљг Бгоград, данашњз престоница наше славне и миле Огаџбине Србије. Зато је баш на овом месту поникао овај споменик. Краљевско српска родољубива војска није могла остати равнодушна према неумрлој сени Оца Србије Великог Карађорђа, овога славног Витеза, овога нај-