Balkanski rat

Број 29

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 430

Накав је цшт војннк — Јунаштво и плвмвнитост Кад су се наши били већ примакли грленским полоЖајима, па пашем десном крилу ваљало је аавладати Леаим Брдом, — положајем који се непосредпо паслаља на деспу грленску чуку. Једним налетом наши. су узели овај подожуј. Алк је било мучно одржати га, Бугари су с Грлене бесомучно надирали, да поврате Лепо Брдо, јер су знали да губећи тај положај, поуздано губе и прву грлепску чу* ку. Јаким одредима кренули су на наше, да их пошто пото одатле иотиспу и пребаце на Црвеии Брег — Али их нису потисли, и ако су били бројно шест, па и више пута јачи. Наш одред, који је имао да брани заузети положа.ј, имао је свега сто седамдесет људи. Вугарл су противу њега кренули скоро два батаљона. Борба је била упорна, луда и очајиа. Трајала је од ранога јутра до мрклога мрака. И опет су нашн до краја пзвршили наредбу, која им је још ујутру нздата, а која је лаконски гласила: одржати се на положају што дуже. Целога дана, за све време борбе, нити су добили хлеба, ни воде, — јер борба није прекидаиа; нити су рањени могли да се повуку у позадину, нати су мртвп могли бити издвојени. Све ;е то, и борци, и мртви, и рањени, провело цео даи једно уз друго, засипани пушчаним и топовским метцима. И опет нико није ни помишљао на одступање. Кад је мрак прекинуо борбу, рањенике су испратили на превијалиште; мртве суиздвојилии сахранили. А пеповређени су и даље остали на пололају, и ако су били сасвим проређени: од сто седамдесет само их је четрдесет и осам остало, а сви остали, сто двадесет и два, или су погинули, или су били рањеви. ГГрилазио сам тим људима, који су имали тај страшни дан на положају пред Грленом. Разговарам с њима о тој њиховој борби, о томе беспримерноме јунагптву. Они се смеше, као да нису нздржали једну страшну борбу с таким многобројним губитцима, већ као да су прегазили преко каквога поточића. Питам их: — Што се, за Бога, не повукосте, кад сте већ били изложени тако силним губитцима? — Како да се повучемо? чуде се они, — кад је наредба гласила, да се држимо докле можемо? Зар и после такве наредбе да се повучемо, кад иас је јога четвртина било у животу и без рана? * На другоме оиет иоложају наши су били нотисли Бугаре. Али четворица бугарских војника били су се зааили ракијз у једпој кући, па нису запазшш повлачење својих. Кад су их паши војниц т опколили, ови наперише пушке на наше и отвори се нугакарање. Били с.у само иа неколико десетина мстара једни од других. Ншш су их позивали на иредају, али Бугари, пијанп, ни да чују, иего сипају олово. Један наш војник нагшшави и једнога бугарског војиика тешко рани. Озтали, кад видеше, дигоше кундаке у впс у знак предајс и паши лх разоружаше. Алп гага сад бива? Онај пага војчик, што је бпо ранио бугарског војаика, ирилази овоме, диже га и први завој, који сваки наш војник собом носи, превија му на рану: крсти се и моли Богс: — Боже, молим те, да му буде на здрављ г Ј Ие дај да га ионесем на души! Па се онда окреће друговима и као правда се: — Ето, до мало час били смо непријатељч. Оа је хтео мене убити, па сам ја њега ранио. Али сад без оружја он више није противник, он је човек.

На Грленским положајима је пао у борби један војник, чиј је отац био у истоме пуку као коморџија. Командант пука био је у мучном положају, како дг оцу саопшти синовљеву смрт, већ је смишљао фразе, како да утеши оца, за кога је био послао да му дође. Али како изпеиађење! М-ало ја требало, па да отац теши команданта. Чича Мина, — како је име томе оцу, 1 —• био је већ сазнао да му је сии погинуо иа је сам био пошао комаеданту. Чим му је пришао, место свакога увода ночео је: — Чини од мепе господине шта знаш, али ти ја впше не водим коња. Дај ми пушку и пусти ме у ланац да одменпм сина. И командант је морао попустити, и отац је одмепио сипа. У свима је б »роама после чичг Мина бно међу првњма. И ако је већ у годипама, оиет нпкако није дао да га млађтг, другови његова сина, иретзку. Командант ми рече да је чича Мину предложио за медал.а за храброст. __ Жив. 0. ДачнЈј. Наше шртве за Бугаре

№

Г1ЕШ АДИЈСКИ КГДПЕТАЧ

Ј г Даннпо Кп. ТвпЕљковић КОМАНДИР I. ЧЕТЕ, 4. ВАТАЉОНА XIII. ПЕПЛАДИЈСКОГ ПУКА ХАЈДУК ВЕЉКА. Стотинама, можда и хиљадама драгоцепих живота Српски Нфод је са пуно самопрегоревања жртвовао да Једрене буде бугарско. Двз наше дивизије херојски су се бориле под Јздрепом и пајвише доприпеле, да се тврдо Једрепе отме од Турака, кој.и су се месецима отпорно бранили. Из те две дивизије под зидинама Једреиа остали су мпоги сриски гробови. Поред других славом увепчаних хероја нриликом заузећа Једренајуначком је смрћу пао, када је јуришао на челу храбрих Хајдук-Вељкових Крајпнаца, иешадпјски капетан друге класе Дапило Ил. Темељковпћ. У зору 12 марта један топовски метак га је контузовао, а после неколпко минута један куршум га је тако опасно ранио да је после неколико тренутд издануо, задовол.ан штоје видео да се Једрене љул.а и да му је немпповаи под. Тога целог дана борба је била тако страшиа, да се његово мртво тело из окршаја могло тек у вече нзнети и укопати. Тело 1 унака пренето је испод Једрена 11. априла у Зајечар, где је са великим почастима погребен у породичној гробници. Пок. Данило био ]е одличан официр и примеран старешина, који је уживао пуну љубав својих војника. Слава му!