Balkanski rat

Број 30

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 475

Какав |е српекк војннк — Унук достојан Дедр Други је дан битке на Куманову. Куршум сипа као киша, гранате прже око себе. Турци алачу и нокушавају да нас опколе. Призор је био страшан. И на најхрабријем војнику могло се видети да се уплашио. Војници се боје биће похватани живи, а помоћи ни од куда. Знају само да се бори и VII пук, али врло очајпо, јер на њега беше ударила највећа турска сила. Војници једне чете 18. пука, којој беше погиеуо командир, почеше да одступају. У томе тренутку упитах: имали војника да ухвати везу са осталим трупама. — Ја ћу — јави се један рецов —- Како се зовет, јуначе? — Редов Миленко СтојкоЕић, праупук војводе Миленка Стојковића. И не сачекавши иаредбу одјури. Турци и даље напредују, а наши се добро држе и добро гађају. Види се како непријатељ гине.. Али непријатеља је много. На Миленка сам био и заборавио, дотс ти се он по' јави из кигае куртума. — Шта је? — заиитах га брзо. — Ве бојте се — кликну он. — Ево нам помоћи. Дринска дивизија ударила с бока. А ево и другог позива... Дунавци!... Јуре, пуно их је као плеве!.. У тај мах отвори и наша артиљерија ватру. Она је била још у 8 часова ућуткана. — Војници се охрабригае и почеше боље гађати. Не потраја ии иола часа, а други позив Дулаваца дојури. —- Ура 1 — урнебесно повикаше Дунавци. И тако је један храбар војник својим поступком усчео да озржи велику војничку масу на своме положтју. Д. Ма/шннћ. Всветикш |1С0ва и Спивннце •Ј* Миливоје Комарчић Несрећна зараза колера, која прети да нам отргне више жртава, но што нам је нанело олово и челик непријатеља на бојноме пољу, отела је из загрљаја несрећне мајке и неутешне сеје из круга пријатеља и другова једног доброг племенитог и узор младог човека. Умро је Миливоје Комарчић, чиновник Државне Штампарије, јединац син српскога књижезника Лазе. Као војник 4. батаљона седмог пука првог позива пок. Миливоје је учествовао у свима великим биткама са Турцима и Бугарима и из свих крвавих сукоба срећно је изнео главу, а да ни повређен није. И сврши се рат и он се врати у загрљај срећне мајке која се зажелеша свога љубимца. И баш онда када се раздрагао утоплом маручју својих милих и када их је толико обрадовао својим повратком несрећна га зараза обори да га по сле неколико дана дотуче и прекрати му млад, пун полета и пун жара живот, који је доста обећавао. Истога дана када се вратио кућ 1 пао је у посте љу из које се више није ни ди ао и ако је за спасњегов учињено све што је у људској моћи било. Судби* ни је тако хтела, да тако млад прекрати живот од кога је имала користи не еамо породица но и друштво и држава Миливоје је био одличан млад човек који се клонио кафанских беспослица и досадних разонођења, и у толико више се прецавао раду, који би имао допринети општем добру. Годинама је он био неуморни радник и душа Београдског Певачког Друштва, које је у Миливоју изгубило једнога од својих чланова, кога никад неће прежалити и коме ће тешко наћи заменика. Миливоје је и писао. Пут Београдског Певачког Друштвз на Цетиње он је врло лепо описао у засебној књизи, по разним београдским листовима пуно је

његових лепих написа. С особитим задовољством н правом душевном наслздом читала су се дирљива и с пуно топлине, из које провирује душа и срце писца, његова писма што их је с бојнога поља слао своме пријатељу уреднику „Штампе", где су и штампана. Та писма сведок су не само његове писмености његове лепе интелигенције но и његове неизмерне љубави према Отацбини и славном српском ратнику у чијим редовима је и он издржао све напоре и све борбе, да подлегне онда када је време одмора и рада. Његова смрт лишила нас је дивних написа, које је он стилизо вао, али није стигао, и да испише јер му смрт дође онда када јој се нзјмање надао. Пок. Миливоје био је пример савесности на свакоме послу кога се прихватио, а лаћао се само послова за које се осећао способан. Пун љубави за рад коме се посветко он је на својим пословима посгизавао са мо успехе. Лично је био добра и племенита душа искрен друг и прави пријатељ те ће за њим искрену сузу жалосницу пролити свако ко год га је познавао, јер ко га је знао морао га је и волгги. Пека је лака земља и вечан помен српскоме ратнику Миливоју Комарчићу, који положи живот на бра ни Отачества свога. Слава му ! Нашн јуш

И Е ПТАДИЈСКИ КАПЕТАН

Међу оне наше официре који су се у овим ратовимаваронито истакли долази икапетан Марјановић, тешко јраљен на Битољу, када је своју чету кроз кигау неприј-атељског олова водио у победу.