Balkanski rat

У СЛИДИ И РЕЧД

бтржнж 599

Врој Зб

бсввтннцн Иосова и Слнвннцв ј- БОШКО ВАЛОВИЋ ПРОФЕСОР ЗАЈЕЧАРСКЕ- ГРМНАЗИЈЕ Кад се, после дужег борављења у данас ослобођеним српским крајевима, вратио у своје родно место, да почне наставнички рад у гимназији у којој је и сам учио, настали су дани, да опет оде тамо, где је омладину с науком упознавао, али да оде не као миран просветни радник, веК као осветник, као предводник своје чете, која је са осталима имала да ломи ланце и враћа стару славу. Валовић је рођен у Зајечару, 1877. год. Ту је довршио и основну школу и гимназију, па је дошао у Београд и уписао се у природно-математички одсек, студирајући нарочито зоологију, на чему је неко време радио и као асистент код проф. Др. Ж. Ђорђевића. По свршеном школовању пробавио је неколико година као суплент, доцније као професор, у српској гимназији у Солуну и Скопљу, марљиво радећи на своме школском послу и стручно проучавајући крајеве у којима се бавио, прибирајући многе податке, који су од велике вредности за научно познавање наших тамошњих земаља. Последњим распоредом премештен је за професора Зајечарске гимназије. Судбина је хтела, да се још добро не стигне гидети и разговорити с блиском родбином, а бојна труба позвала га је на далек пут, с кога се није вратио. Као резервни капетан Моравске дивизије 11 позива, издржао је многе тешкоће али и славне дане у оба рата, па подлегао од подмуклог напада — колере, која мучки обара и најхрабрије јунаке. Умро је 3. јула у Кочану, на кратко време пре доброг старијег друга Ж. Хаџића, који се уза њ у болести налазио. Бошко је ироменио светом у најлегпне доба, када је тек требало да отпочне јачи рад. Губитак је за све тежак, али за његове најрођеније, за супругу и дечицу, за родитеље, браћу и сестре, тежак је и претежак. Бог ће им пружити утехе у том дубоком болу, а у реду имена палих просветних радника на угледном ће месту бити и име Бошка Валовића, који је и књигом и оружјем радио у нашим новим крајевима, и смрћу својом том раду дао значај, који се никада умалити не може. Ј.

ф ПЕТАР ВЕЛИМИРОВИЋ, ПРОФ. ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ Рођен је у селу Вукушици (руднички округ), 6. автуста 1870. год. Кад је у Врби, свршио основну школу, отиснуо се у широки свет, жудан науке, и дошао је у Београд, где је ступио у I београдску гимназију, коју је свршио 1892. год. Од раног детињства остављен је био самом себи и пробијао се кроза свет и живот, послужујући и учећи друге, те је свршио историско-филолошки одсек Велике Школе 1896. год. Све препоне у животу његова јака и несаломљива тежња за усавршавањем умела је срећно да преброди, Још у гимназији заволео је класичне језике, неуморно је читао најодабранија дела чувених класика. Његово лепо и правилно домаће васпитање, поступно се усавршавало и допуњавало, и он је био најомиљенија личност своје школске генерације. Његов стан био је као неко зборно место његових другова. Он је био управо онај, који је све подстицао на рад и читање, и њему у многоме, имају његови другови да захвале, што су правилно упућивани на све што је лепо, племенито иузвишено. Управо, створен је био за васпитача, и целокупан његов шеснаестогодишњи рад оставио је неизгладљивих добрих особина код његових ученика, да ће га се са највећом хвалом сећати и помињати. Наставник је постао 16. окт. 1896. године, као предавач у Чачку. Ту је 1. јан. 1899., добио суплентуру, а три године после тога и професуру. Септембра 2. 1905.

године премештен је у Ваљево, одакле се и кренуо на пут славе и смрти. Кад је објављен свети рат за ослобођење српског народа под Турцима, Пера је као резервни поручник, постао командир 4. чете V пука II позива. Он је био један од оних, који су умели да подижу дух и морал код војника, који су прешли кршевиту Албанију, не осетивши умора. Али Пери није било суђено да дочека и завршетак рата, те да у души својој осетн сву насладу, што види браћу своју слободну. Ноћу, између 26, и 27. јануара 1913. године, отишао је упомоћ браћи Црногорцима, под зидине тврдога Скадра. Страшна је то била ноћ, а још страшније земљиште, којим је требало проћи и доћи до Скадра на Бојани. Киша лије као из кабла; земљиште подводно и испресецано шанчевима пуним воде. Покојни Пера је на челу своје чете, ишао смело напред и пришао Брдици, где га је очекивала смрт. Ајш он на њу није мислио. Са својом четом грунуо је напред и далеко се истакао испред првог борбеног реда. Непријатељ се беше притајио у својим рововима, пред којима бешечзсам редова бодљикаве жице, и само чека да се храбра српска војска што више примакне, па да огвори паклену _ ватру из митраљеза и пушака. Тачно око 2 часа ноћу отпоче страховита пуцњава. Ври као у паклу. Нигде заклона. На све стране само пршти и вода клокоће од удара граната. Ту, на том страшном месгу, наш драги Пера нашао је смрт, да му се ни гроб не зна где је. Нека је част и слава Пери Велимировићу, који свој живот положи за добро своје Отаџбине и Српства, које је љубио сВим жаром своје узвишене душе. Н. Јанннћ | МИЛАН ПЕРОВИЋ УЧИТЕЉ ГИМНАСТИКЕ У РЕАЛЦИ У БКОГРАДУ. У борби на Брдици, пред Скадром, ноћу између 26. и 27. јануара, погинуо јејуначком смрћуједан племенити младић, који је се сав био посветио својој Отаџбини, па за њу и живот положио. Пок. Перовић рођен је 1885. у Крагујевцу, од сиромашних али честитих родитеља. Тамо је свршио основну школу и 1096-7. и гимназију, положивши испит зрелости. Још као ђак одликовао се у гимнастици,те је дуже време био члан, па затим и вођа тамошњег гимнастичког друштва. Дошавши у Београд, уписао се био у правнички факултет, и за то време свршио и гимнастички курс за наставника, те ускоро буде постављен за учитеља гимнастике у Учитељској школи у Алексинцу, а после у Реалци. У покојнику Реалка губи вредног и своме послу оданог наставника, колегијум пријатног друга, а ученици омиљеног наставника, који је умео да их придобије за своју грану васпитања. Бог да прости врлог младића Милана Перовића! Светао му спомен међу нама, његовим сарадницима, и у народу српском, за који је јуначки погинуо. Слава му! п. Т.

Железничари у рату — Прнзнање Престолонаследника На поздрав што су га удружени наши железничари са свога збора преко председника Антонија Панића, упутили Престолонаследнику Александру Он им је одговорио: „Из свега срца благодарим на поздраву и желЈама које су ми упутили наши несаломљиви железничари са свога збора. Њихов поздрав за мене је у толико дражи што сам ја био сталан сведок у минулим ратовима њихових силних напора, који су врло много допринели стварању данашње наше Велике Србије. Александар.‘