Beograd kroz vekove : ciklus predavanja održan na Kolarčevom narodnom univerzitetu

РАДОВАН САМАРЦИЋ

Дубровачка колонија у Београду је, по понашању, схватањима и начину ждшота својих чланова, претстављала малу оазу Еврспе, изгубљену у турском пространству. Издвајајући се од осталог становништва својим богатством, извесном углађеношћу и западњачком културом, они су били свесни овог свог изузетног положаја и њиме су се поносили. Зато су тражили њихово гостопримство сви европски путници који би наишли у Београд. Пошто се с напором пробила кроз тада запуштене и сиротне крајеве Србије, стигла је 1612 г. у Београд једна грула католичких мисионара, пресбучених као трговци. Међу њима се налазио и спи-сатељ Бартол Кашић. После напорног пута, они су остали у Беотраду пуне две недеље као гости дубровачких трговада. „Овде има много Дубровчана, забележио је члан царског посланства Герлах; од ових двојица (неки Лука са риђом косом, малог стаса али узвишекот срца, и неки Јован, висок, с брадабицом на лицу) били су с нама скоро непрестано, и, кад пођосмо, испратише нас преко воде“. Поред тога, 1567 г. обавестили су београдски Дубровчани чланове царског посланства које је ггутовало за Порту о приликама у турској војсди.

Ревносни католици, Дубровчани су ивдржавали свога капелана и, у тепшим данима, слушали службу у капели под земљом. Али, осетљиви на своју црквену аутоношију, као и сам Дубровник, они су се сукобљавали са сваким ко би покушао- да им ту аутономигју оспори, прибегавајући понекад интервенцији и самог султана. Можда због тога и нису сасвим услели напори Конгрегације за пропаганду вере да од Београда створи средиште и жариппте католичанства у северним крајевима европске Турске. Она се, у тим напорима, могла ослонити једино на дубровачку колошгју, која, међутим, никад није хтела да жртвује сво-ју црквену аутономију, па ни за ошпте интересе католт-гчке цркве. Својеглави став Дубровчана изазвао је једног папског визитатора да, срдит на њих због њиховог сукоба са призренским бискупом коме нису хтели да се потчине, јетко забележи: „Ови Дубровчани мисле да су као Дубро-вчани већ рођењем поцрпли сву мудрост и дошли на овај свет учени, па, иако нису видели ни корице од гсњига, мисле да све знају“. Наљућени бискуп ставио је под интердикт дубровачку капелу, али су они у њој и даље обављали све обреде.

Треба издвојити изузетне заслуте дубровачких трговаца за тадашњу српску писмено-ст. Литургиске књиге, које су увозили из Млетака, биле су извесно тражене. Године 1552 штампао је у Београду познато „Четворојеванђеље“ Тројан Гундулић,