Beograd kroz vekove : ciklus predavanja održan na Kolarčevom narodnom univerzitetu

78

МИЛЕН М. НИКОЛИЂ.

за ондашњу трговину најспособнија места", а у свакој главној вароши у Србији по једног агента који би извршавао наредбе његове. Агенције би робу набављале, а један путујући комисионар би „Дома београдског главније артикле другим трговачким местима и трг-овинама препоручивао, а с њиховим опет београдску кућу упознавао“.

Занати у Београду, у времену о коме говорршо, били су и многобројни и разноврсни. Поменућемо само да је 1835 било преко четрдесет разних заната. Тако је онда у Београду било бакала 73, абаџија 52, терзија 98, механџија 132, ћурчија 29, папуџија 37, кујунџија 8, туфегџија 15, бербера 3, касапа 25, ковача 22, мумџија 18, симиџија 12, шнајдера 8, чизмара 8 итд.

Београдски тртовци и, нарочито, занатлије имали су своја удружења: еснафе. На челу свакога еснафа био је старешина „устабаша“ који се старао да у еснафу влада ред и да се еснафска правила поштују. Он је обично добијао Кнежево пуномоћно писмо. Еснафи су имали своје „кутије“ у које су улагали чланови извесну суму новца приликом отварања радње. Из тих кутија они су давали прилоге цркви, сахрањивали своје сиромашне чланове и помагали оне који су се „не својом кривицом“ задужили па пострадали. Кнезови Народне канцеларије пишу Милошу 26 фебруара 1824: „Овдашњи еснафи међу се сагласили оу се и дошли су к нама и искали су от нас допуштење да могу једну кутију установити обшту с којом сваке суботе да просе ло дућанима, магазама, механама и лађама по пару и из овога прихода да могу ослободити по некога сиромаха из апса турског, који за малу суму новца дуго време лежи и труне и пропада и да надгледавајз'- невољне старе просјаке и људе који су стари, голи и боси ине могу ходати и просити“. 53 )| Кнез је овај предлог одобрио. Еснафи су затим заштићавали дрмаћу трговину и радиност. Тако је болтаџиски еснаф јуна 1836 захтевао од Исправничества београдског: „1) да страни трговци не могу унапредак са иностраним, но само са своје земље производима трговати; 2) да јеврејских дућана не буде вшпе преко 10 у Београду; 3) да сваки страни трговац не може пре дућан у Београду отворити док не покаже еснафу 10.000 гроша или добра јемца за себе и 4) од Срба да не може нико да отвори дућан ко није две године као чирак (шегрт), а три године калфа у каквој трговини служио". 53 ) Организовање српских београдских трговаца и занатлија у еснафе нарочито је помагао кнез Милош. Он је у тим организацијама гледао најбоље услове да се домаћа тртовина и занатство унапреде. Берберски занат за-