Beogradske opštinske novine

10

Међу политичарима, правницама и свештеницима у опште, налазимо да се варочито спомињу мајке лорда Бекона, Ерсквна и Бругама, к&о жене од великог дара », за прву (Бекоиову) и велике уке. Исте сведоџбе имамо и о мајци Канинга, Херберта, Палија, Веслија и амервчког председника Адамса. Канингова мајка биха је Иркиња, богато обдарена природним способност им», и, као таква, предмет највише погате и љубави сина јој до последњег часа. „Доиста, вели Канингов биограФ, и да немамо других доказа, сама она дубока и дирљива посвећеност његовој мајци, довољна бш била да нас увери о реткости и узвишености такве жене. Она је пре свега била разборита жена, и од ње не само да се увек имало чути што вредно и озбиљно него и ново и ориђинално. 0 енергичеости и карактерностн њеаој може се рећи, да је била толика^ да је на оне који ју не би познавали чинила упе чата* и екчентричности." ( Н астми и Е ов) : -4.0.*. ПОДЛИСТАК •*--*- -*■ Љ. Л.Љ.Љ.Љ.Љ.Љ.Љ.Л.Ј СРБИСГ У ДЕВЕТНАЈЕСТОМ ВЕКУ НАПИОЖО С е е и е Та/Љандије ЧЕТВРТИ ДЕО Милош Обренови& кнез Орба IV Саорост Махмудова да изврши акерманску конвенцију. — Русија објавлу)е рат Турској 26 ое аарила 1828. — Зау»е%в Варне 14 октобра. — ТЈоход од 1829. — Руси иреко Балкана. — Паника у дииломацч)и. — Једренски мир"(Ц сеатембра 1829.) — Политика Милошева: ослабљење и одржање турске царевине. — Доследице једренског мира. — За• буна Милошева између иријатела и непријатеља Србије. Он изиграва све иротивне му комбинације. — Потврда]Милоша ОбреновиЛа за наследног кнеза Србије од стране султана Махмуда. — Тридесети новембар 1830 год. (Наставак.) У Србији чим се дозиаде за једреаски мир , овлада највећа радости одушевљење. Свет појури у цркве да у њима Богу благодари. За три дава није се иишта радило, ввћ, свуда и у сваком селу, омирском весељу предавало : пило у здравље вњаза Милоша, цара Николе и целог Српства. Нити ко год ваља дк помисли да је ово била она двозначна и бесплодна радост која с; јавља на дан посже извесних револуција; не, ово весеље беше берићетно. Рад који би прехинут за ова три дана доби одмах за тим чудесна полета. Србија донде није имала колских путова, н по н»ој се могло путовати једвно пешке или на коњу. Ово је, дабогме, била једиа од главних иричина народне си-

ротиње и једна од највећих препона напретку цивилизацеје. Ствар је, пак, од дирљивог интереса кад се може рећи: да сви ови друмови који данас Србију просецају, и сви они колски путови који воде из села у село и који су толико припомогли развитку пољске привреде, току тргевине и благостању српског сељака, да готово сви они, доводе своје порекло од овог дана весеља и наде с којим народ Србије поздрави једренски мир. *). Од своје стране, Руси, сећајући се акермансве конвенције, не хтедоше оставити Једрене док Порта не изврши извесне тачке уговора. Међу овима била је и обавеза султанова за отправљање Србима хатишериФа који освештава њихово ослобођење. Уговор је био потписан 14-ог Септембра 1829; а 29-ог истог месеца хатишери« стиже у Србију. Него, овај тако важни акт, који, управо, осниваше нову Србију са свима правима и повластицама, Србију, која је господар у својој кући цо цену једног данк*., Србију, потпуно слободну да врши свој закон, да зида своје црвве, да подиже школе и болнице, поште и штампаре, да бира себи владике под једним условом добијања потврде од грчког патријара у Цариграду, Србију, најзад, која има власти да сама нажази и поставља себи све своје чановнике —• велим — у томе акту не би нигде спомена о кнезу Милошу Обреновићу. На да ли то беше каква замка за српски народ? Да ли се хтело тиме да му се покаже, да он није никаквом деоинитивном везом везан за оснивача независности му? Или се гајила нада у потаји да он (српски народ) буде једног данаопет бачен у анархију? Доиста, све нас гони да у то поверујемо, а, што је најжалопније, то је: да су, и без договора, Русија и Турска ту биле руковођене сличним побудама. Турска није желила да се у Београду подигне каква династија народна — наравно — у нади да ће јој (Турској) једнога дана бити могуће да поврати своју власт над рајом. Русија, опет, није такав иеход желила што се бојала да Срби једног дана не буду и сами себи довољни. Тако, прича се, да је у једној доста оштрој нрепирци између српских депутата и руских комесара приликом одређивања граница Србије, један кнез рекао: да су Руси могли у Једрену досудити Србима сву њихову земљу. — на што се један руски дипломата нијв могао уздржати од ових реча: „Е! али кад би Срби добили све што желе, они би брзо заборавили и да су турски поданици и руски дужници." Име овом дипломти било је Коцебу: то је био син књижевника немачког Коцебуа што погибе у Манхајму 1819 год. и он се налазио код Дибића у Једрену као пријатељ му и еаветник. Извесно је, у осталом, да је млади дипломата овде само исповедио једну основу руске политике — јер — колико је за последњих четрдесет година других доказа дошло да потврди његово признање! Како му драго, Милошу ће испасти за руком и да поквари двозиачне планове Русије, и да победи злу вољу Турака. У пркос и пријатеља (Руса) и непријатеља (Турака) он и даље задржа званичну титулу „књаза" коју

*) Ја вајижх ове интереснв под»ткв аа г. -К"ун«берто»ог дела: Еаза1 ачг 1еа гвгоНа(оп8 1* ЈпЛер»пЗ*псе Зе 1а 8егМе. Лвлжска 1885 еееска 1 етр. 196.