Beogradske opštinske novine

БРОЈ XI

7 БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 15 МАРТА 1887 ГОДИНЕ.

ГОД. VI.

ВМНБ

БЕОГРАЈШ ОПШТИНСК

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАНП7Т НА ТАВАК7 ЦЕНА ЗА СРБИЈУ : НА ГОДИНУ 6 ДИН. НА ПОДА ГОДИНЕ 3 „ 8А СТРАНЕ 8ЕМЉЕ НА ГОДИНУ . . 9 ДИН.

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА ЈЕ У ЗДАН ј У ОПШТИНСКОГ СУДА

СЛУЖБЕНИ ДЕО злпнсник ванредног састанка општ- одбора 9 марта 1887 Били: председник општине г. Светомар Николајевић, б. заступник, члан суда и благајник г. М. Кр. Петровић, члан суда г. Јан. Јанковић; одборници и заменици: г. г. Ст. Добривојевић, М. Вељковић, Д.р М. В. Вујић, С. Станковић, Св. Јанковић. М. Степановић, Н. Д. Кики, Ј. Барловац, Н. Ђорђевић, В. Дучић, Ал. Богатинчевић, Ј. X Фичо, М. Д. Клидис, И. Аетоновић, М. Валожић, Ст. ЈосиФОвић, ТЈ. Козарац, Др. М. Т. Леко, Самупл Пијаде, Ј. Петковић К. Црногорац и Др. Ђ. Димитријевић. По што је отворио еастанак, досадањи заступник председника г. М. Кр. Петровић, прочитао је акт управе варопш с указом Његовога Величанства којим је за председника општине вар. Београда наименован г. Светомир Николајевић прсФесор велике школе. По што је одмах за тим г. пргдседник Николајевић положио заксном прописану заклетву, у при суству свештеника а пред одбором и судом, узео је реч : г. Председник- Господо судије и господо одборниц«! Дозволите ми да овој свечаној заклетви, коју сад положих у присуству вашем, додам једну реч. Указ Његовог Величанства извео ме је изједног круга скромних и мирних послова на ово важно и веома ласкаво место, да будем председник у вагаем већању, и саветник у вашој бризи о стварима општинским. Ја сам се узвишеној жељи нашег Вла даоца одазвао са оном послушношћу какву она захтева, и ако сам свестан свих тешкоћа какве морају пратити рад на пословима највеће општине у краљевини, општине, чији су приходи још мали а потребе преке и велике. Примио сам и радо ову дужност за то, што сам већи део свог досадањег живота провео у овој општини, и што сам еазда мислио, па и да-

' Цеиа је огдасима 6 дии. пара од врсте. , Претплату ваља слати уиутницом иа оиштин, ) ски суд а све коресаонценцпје на уредника. | <! РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. Неплаћена писма не примају се

нас мислим, да је дужност грађанина\ кад се од његове памети очекује да може што привредити меоту за које је Фамилијом, кућом , пријатељима везан, да и привреди онолшко колико уме и може; а после и за то, што се тврдо уздам у моје суграђане и у вас, господо, међу којима имам својих другова и личних пријатеља, да ћете ми помагати, или боље ^а речем, да ћемо се узајамно потпомагати, те да оправдамо поверења која су нас у ову кућу послела, и да заједно, збиља, учинимо колико се према приликама и еретсвима учинити може , те да престоеица краљевине Србије дође што пре до задовољења оних потреба које се одавна осећају. Ја не долазим пред вас с каквим детаљним програмом. Програм је у читавом низу нотреба, које се само утркују која је преча од друге, а радови, ма и у покушајима, мојих поштованих и способних претходника, Карабиберовића, Влад. Ђорђевића и Богићевића, обележили су , у неколико , нут којим се подмирењу тих потреба прићи може. Ако будемо принуђени у нечем и одступити од њихова прапца, морамо им ипак бити захвални, ппо су нам раскрчили домашај погледа и што су нам својим покушајима показали на коју нам страну не треба ићи. Како су приходи општински она основа са које се у сваком нашем плану, за подмирењема које потребе, поћи мора, то ћемо питању чувања, мвожења и јачања онштинских извора морати поклонити прву и највећу бригу. Ми се морамо, а за то смо и ја и ви послани, трудити да енергично отклањамо све оно што иде на умањивање и компромитовање прихода. У чувању интереса општинских не сме^нас никакво осећање с пута правде и општинске потребе скренути. У колико нам приходи буду јачи, у толико ће нам и све оно што на њима дижемо бити јаче. Полазећи од оног што имамо, сва ће наша радња бити од стварне користи општини и грађанству, и нећемо губити време у изучавању ствари које неможемо 03В §сти,