Beogradske opštinske novine

241

Не велимо (јер нећемо ни према Ауетрији неправични да будемо) да гроФ Кевевхилер и његова Аустрија не би, да су хтели и искрени били, могли Србвји у срој придиди од кориоти бити: Не велимо да нема привидне и тренутне сличности између бугарске војничке сктуације 7 ога вовембра — када је оно, нре доласка румелијске војске, Батенберг изгубио присуство духа, у страху оставио војску и Сливницу и, по Цановски, пред султаном и страним консулима у Софији завапио : „ у аомоЛ — ево Срба\ " и тренутиог положаја сливничк) војске српске пред Пиротом — ударамо гласом — иред Пиротом и пред мобилизацију другог позава. Али, пиротска битка и њен по Бугаре за мал' не ии руски исход изменила је и непосредно и посредно цело стање ствари : неаосредно , показав Бугарима ио што је продирање на српском земљишту и иосле Сливнице и ире добивених поткрепљења ; аосредно, давши драгоцена два или управо четири дана (јер у таквим приликама и ноћ треба у дан рачунати) Србија и њеним резервама да стигну на прво бојно поље за Пирото:л Да&ле, хоћемо да кажемо, ако је Кевенхиле рова Аустрија хтела Србији какву услугу да учини, она је то могла и требала пре губитка Пирота, пре него је Пирот самим својим јуначким падом дао времена другом позиву да (у лицу авангарде му свакако) стигне не само у Ниш већ и Ак-Паланку, а целој осталој Србији да скочи и под заставу се стави ! На послетку, гроФ Кевенхилер је могао требати Србији, или боље рећи званичној Србији, али и њој опет ире Пирота, то јест, онда и донде, док се ова могла бојати да српоки народ* под болним успоменама грађанскога рата, а по злу примеру Француза 1871, не уиотреби једну спољну прилику, односно неприлику, државе му, на решавање унучарњих питања. Али, кад се српски народ, ва част му и славу буди речено, најсвесније позиву одаз вао, кад је пошао да најкрвавије освети погрешку, чак и онг владе против које је, две године раније, с оружјем у руци устајао, — кад су све па и оне у крви огрезле странке , пред светим олтаром отаџбине један Фронт према Бугарину ваправиле — једаом речју — кад су све главе Србије једно наумиле а срца једнако — закуцила — а све је то било и пре и после Пирота онда је гроФ. К.венхилер „спаоавао" некога који је већ сам спасен био ако се, у олпте може рећи, да се у как вој опасности и налазио. Не знамо, да ли са пре*) Види дотични говор г. Гарашанина у скупшгини.

думишљајем или не (ма дајеод Аустрије, чији Кевенхилери у Беогрвду једно говоре а у Софији њеаи Бигелебени са свим друго раде све 'могуће) велимо, да не знамо да лн је Аустрија баш хтела, ади је свакако у једеоме успела: да удари печат Формалног пријатељства на један плод најстварннјег непријатељства!.. . „Е, ала ако је та интервенција дошла по вашој жељи и захтеву" ? — Одговарамо: ако гроФ Кевенхилер или гроФ Калноки имају и црно на бело нека га покажу — већ већемо ништа да се крије, све ако ће окрилатит Швабе — 8ли ми, овако незванични, и у дипломатске тајни непосвећепи, са најчистијом савешћу тврдимо : да нисмо чули, и да пе звамо да је ико чуо, из уста срп« ских Цанова онај ваиај који се беше разлегао по целој Јевропи из грла бугарских — и то ма да је мука њвхова, ПЈСле Сливнице а пре сјајна одзива другог позива морала бити, у најмању руку, онолика колпка и Батенбергова пре доласка румелијске војске. Све што смо видели и видимо, то је: да се Аустркја, као овлашћеница тројецарскога савеза (јер је одласку Кевенхилера у Пирот претходио споразум посланика у Београду) са очевидним, по нашем мњењу веома погрешаим, пристанком званичне Србије, ставнла између ратујуће Србије и Бугарске. Што се оне друге тврдње, или боље рећи хвапе тиче, као да је гроФ Кевенхилер, „претећи с аустриском војском ћадржао Бугаре на Пироту," о њој ћемо даље и потање говоритнУ На овом месту сматрамо ва вредно само толико да кажемо : да је каваљерскоме грофу, у најмању руку, врло лако било задржати непријатеља, који је, као Бугари после пиротских им напора и губитака, већ сам стао био, а за даље наступање времена и нове снаге и свежине потребовао ; док, што се саме жестине оне претње тиче, она је и сувишна била. Ревносни гроФ је могао слободно оставити војску своје царевлне на миру, по што је за успех дипломатске му мигије довољно било да пријатељски. бигелебенски ва пример увери „сливничког победиоца" колико му војске у госте шаље сама резервна Србија, и то од оне војске која је исти Пирот од Турака, дакле мало бољих јунака, отела. Ну, баш да опет а^гумента ради, речемо што није. да, са гледишта Србије дамо најбољу могућу белешку мисију гроФа Кевенхилера, опет ни таква оцена, не може накнадити штету коју је Аустрија, заклањајући се за стамболску конФеренцију, нанела Србији пре објаве рата, а у веви са улазком у