Beogradske opštinske novine

430

више ио за друга, а наравно да би онај, који узме место под арепду, имао да нзаћа и ону другу обичну таксу општииску, Оиштина би на тај начин имала више користи; а ево и једног примера: лесао се један случај, да умре један пиљар, који је држао једно мссто на пијаци; пробе ради држана је лицитација његовог места. За исто је доб«вено 300 дин. Дакле, ја мислим, да се прадл,)г г. Томе може с коришћу иримити. Г. Ст. ДобривојсвиЛ. Мени сс чини да треба иајпре измерпти плацеве.' Г. Лредседник. Ми би могли имати зрло добар приход од многих места на гшјаци, али ја сам хтео рећи да ми морамо водити рачуна и о оним грађанима напшм, који имају имања на пијаци. Тако, ми би могли привући све каса1 .нЕВ ,е на ову иијацу, али општина треба да умери своје приходе како не би оштетила своје грађане. Дакле, молим -ас примите сад ово, иа да само за годину дана дајемо чод аренду. (Чује се : „то ћемо у другој седници решити, — сац нрим&мо к знању"). Добро, онда ћу вам кзнети исти предмет у другој ссдници. Сад изволте дати неколико уверења која се трааге, за ђаке окривљенике. Одбор је лзја-вгго: да јо Мијаило Јовичић трг. доброга владања и доброг имовНог стања а да не познаје: Миту Љуботића кал®у обућарског, Душана Вукадиновића бив. коњичког наредника, Саву Костића телала и Катарину Јовановић служавку; а Настасија Милићева ученица да је сиротног стања. Састанак је трајао до 7 3 Д часова по подне. НЕСЛУЖБЕНЖ ДЕО ПИСМА МЗ РУСИЈЕ (париском „Оолеј а .у) Петроград 20 Октобра и. н. 1887 год. Од ово неколико недеља показује се пекакав чудноват обрт у руском јавном мњењу. Свет почиње опет да ее етрасно иатересује за спољну нодитику. Московски славенофили, који су све до смрхи Александрх 11-ог стајали у засенку, славе дааас одсудну нобеду; а то су људи који суревњиво гледају на Јеврону и попреко на њен занад. 31а како би ; у осталом, и могло бити другаче ? Та врета људи в!ало и познаје Јевропу њен заиад нн мало. Руска аристокрација је једина која путује ио ту|ини, и која је имала ирилике да се заљуби у талијанску вешгину, инглеско богатство и дивоте Париза. Војска славеноФилска, то је бедни ђа;:, трговац, војник и свештеник, који се накада нн куда из Русије не миче, који се целога живота, у дубини њених губернија нанаја духом предра-

суда нрема иностранству, па који се природно и јавља као његов страсви непријатељ. Управо, и одмах, првих година нове владе показа се јасно горенаглашена освета елавеноФИлл. Племићи, књижевници, и богата и слободоумна аристокрација, која је сз толи о заузетости пратила јевропски прогрес, паде у немилост. Дође време да се пробуде све -страсти народне, и распале све старе мржње. Чувена ултра-германски покрет, који је обележио у Немачкој периоду 1813—1818, нађе себи равна у ултра -славеноФилекој М осесви од 18 81 до 1886. Ово је већ шеета говпна како штампа руска, као верни одјек руеког јавзог мњења, кује у звезде руски народ, а хајку диже на све што се странцем назвало. „Нису ли — вели она — то они проклеги паразити који су љутом погрешком Петра Вели ог препесени на тело руског народа'~'■ и који га у кожи „космополита", „јевреја" и „католика" пљачкају ? Време је дошло да се све то из земље г-ротера, а споља да се нусти да се Французи, Немци и Инглези и сви ти покварени народи јевропски између себе покољу. „Света Русдја" нема и не треба да има ничега зај дшпкога с њима." По.ле оваккх речн нређе се и на дело. Као но команда; и штампа и јавно мнење оставише настрану спољна питања Русаја натвори са треском „проЈбр к који јо| је П тар Велаки отворио на Јеврону. Опа се повуче у себе саму, али не да се, по патријотску примеру Горчакова од 1855, „арибере " већ да — оствари тендепције једног кнеза Галицина. Него, збиља, и та тееденција као да већ наилази иа отнорну реакцију. Врошура г. ГалИцина постаје нредмет неочекиване критике и најздравије осуде и у штамнн н у публшц; руској. Тако, ,.Ново Време," највећи и најважнији лист у нрестоници, донесе ире неки данједан дугнча-; чланагс нод ироничном титулом; п Света Русија и грегапа Франи,уска и . Књазу Галицину ту се адресују неке најнепријатиије пстине. ,.Баш је екроман књаз Галиции — вели дотични уреднпк — кзд већ глашује и друго издање сзоје брогиуре. Он је томе издању додао само шеснајеет нових страна, док. с гободно је могао иснунити и стотину онаким грубостима и глупоотима". За овим ,, Н оео Време" нзноси књнжевничку ирошлост овог племића : ,,0н је (вези) некада уређиоао, ,,Варшавски Дневник," и ту је обелоданио неке врло обичне способности уредничке.... Ако су сурадница иа-