Beogradske opštinske novine

454

има свој нарочити поглед на услове неутрализације најкраћег морског иута у Индију и да је овај поглед, на услове неутрализације, руска влада, у своје време, већ иска:!ала. Англо Француска конвенција о неутралисању суецског пигања биће све донде само обичан пројект , докле се ие дозаа како, о томе, мисли Порта и велике силе. -» <► -3—9—(» «> КЊИЗКЕВНОСТ (Дела Симг Милутиковигћа) У данима највећих невоља и беда , кад читав један народ стоји на раскрсници коначне ггропасти или васкресења; кад се , ванчовечним напором подиже петвековни р:>б и крши окове, који га стезаху за стену очајања те се на очима целе Евроне јуначки бори , да поврати изгубљену слободу, у тим данима појављује се редак дух, Ђеније, кога само векови подижу. Тај ђени, српског духа, интелектуалне моћи српскога народа, био је Симо МилутиновиК, Сарајлија, иесник српски. В личина његовога духа и онај узвишени поглед мисли најбоље се огледа у „Србијанци 4 , спеву, који је оиисао ону несравњену борбу између шаке потиштених робова и царства тираније. Читајући његове умотворе, из тога доба, нисмо у стању да пресудимо, ко је већи '? или они опевани титани, који се 9 година очајнички боре да победе страховиту неман што их већ 5 векова мучи, или овај мрачне и непробојне; чудни, потмуии шумор зашумори им кад што из густа лишћа. Као да позивају уморне путнике пода се, као да те маме под дебелу своју сенку. Небо ишарано звездама; тајанетвено у висини прелива се њихово плавичасто, меко светлуцање; рекао би, као да с неким разумевањем гле цају доле на далеку земљу. Малени, лаки облаци, налете кад када на месец, те му час по претварају његово скромно сијање у нејасну, сјај ну маглицу Све дрема тихо, тихо Ваздух топал, непомичап, миран; тек кад када задршће као што задршћ; вода кад пане на њу листак Каква ли се то жећца осећала у њему, каква ли несвестица.... Нагнем се преко ограде: красан пољски мак диже се преда мном из зелене траве у своје право стабло; крупна, окугла кап ноћне росе блистала се на дну отворена цвета. Све је дремало, све се разњежило у около ; све као да беше упрло свој поглед у небо, нешто чекајући, нешто жуде-

ђеније, који нам тако живо и тако силовито преставља ову величанствену борбу, уводећи нас орловским полетом у страховиту буру јуначких страсти. — Песник слободе, то је његово име ! Но поред оног догађаја , који је сам по себи једна величанствена појезија, поред предмета, који је Симо Милутиновић, у својој Србијанци опевао, највише нам у очи пада она узвишена, громовита лирика, којом је Сима свој спев окитио. С правом можемо рећи, да се у изливима лирским, међ српским песницима, од Гундулића па до данас, не налази ни један песник који би му, ма и нриближно раван био. Једини Његуш има сличних , лирских момената, који вас, у неколико , подсећају на његовога учитеља Симу; али ни за њега пеможемо рећи да се са Симом равна. Сима је у јуначкој лирици јединствен. Читајући његове несме, чини вам се да осећате, из далека, потмулу грмљавину и вихор који се спрема да бурним полетом заошија. Ужаси узбуњених елемената бесне око вас , а у тим ужасима видите , титане , страховите титане , који се на живот и смрт гушају; па ако кад и када овај ужасни метеж, у појезији Симиној и усане , то је само за то, да чујете кликтање орла , који се над разбојем узвио и кликће славу витешку. Ето, таква су вам песничка дела Симе Милутиновића, која ће за неко време угледати света. Његов син г. Драгиша Милутиновић прего је да их целокупна штампа, и услед тога је позвао на претплату. Ми смо убеђени , да ће позив г. Драгишин ћи Штајечекала ова топла, ова неуспавана ноћ ? За звуком је жудела она. живог је гласа жељна ова тишина — али узаман^ све ћути. Славуји су већ давно престали певати а изненадни шум нролетајућега жука, или лагани пљусак рибице, у маленом рибњаку, тамо иза липа, или сањиви узклик из сна пренувше се птичице, ил' у пољу далеки крик, тако далек, да неможеш разабрати, је ли то крикнуо човек, звер или птица: све ово: ови слабачки звуци, ово лепршање, само је доириносило тајности ове ноћне тишине.... Срце ми је тужило у неким нејасним слатким осећајима, слично нешто жудњи, нешто оиет успоменама среће; ја се не смедох мрдиути, стајао сам непомично пред овим вртом, заогрнутим овом слатком тишином, обасјаним сјајпошћу месеца и попрсканим ноћном росицом, не знлјући ни сам зашто, гледао сам без престанка на оиа два прозора, тужно руменикаста у овјј мекој полутами, — кад, наједанпут, разлеже