Beogradske opštinske novine

491

^видесмо да нису, и у толико нам за уво иостаде тугаљивије. Превазиђаше и Вагнера. — — Научили смо да нам отуд долази звекет мамуза и сабаља, блесак светла оружија, бодљике заошиљених бркова, весеље и беснило, кад сад, унутра пусто, а горе се дале неке... А ко зна шта је? тек чујемо мачији врисак. Ево шта је у ствари. Пошле мачке у „кшеФт" — кб што је познато. Хитре и лагане, као што су, на зашле далеко. Ал то није бравура; то су обичне „екскурзије." Осетише воњу неке мрдине па потрч што брже тамо. Од некуд опет — враг знао како — створи се у близо и нека доброћудна мечка. Мачке око мрцине па греби задњим крацима колко игда могу и, у тим, очепе мечка. Мечак се промешкољи и прогрокта, а мачке у костреш, па у врисак, па у запевку.... да бог сачува. Ако овако устраје, не ћемо имати мира ни дању ни иоћу. Веле : „У добру је прво тишина на реду, ,.У добру и људи као мачке преду." А у злу? У злу богме оће и да завриште. Ето вам примера у вазда јуначком комшилуку. Па нек вришге. Било је па су нам се и смејали; као што сами признају.... кад је оно Батемберг Пирот.... та ман врагу. Сад нек вриште. Док су драштили, драштили су; сад, кад су отворили живу рану и иатерали ббника да меће јаше преко поља, како се у седлу пригибају једно другом и одјаше далеко, далеко...... Гледао сам за њима Замакоше скоро за брежул>ак. Стајао сам тако, стајао, па се онда полако вратим у гај. седнем на траву и покријем очи рукама. — Приметио сам, да, ако хоћеш у памети да предсгаваш чије лице, треба само заклопити очи, што су особе познатије, то је теже претставити им лице; а свога сопствепог лица ни замислити не можеш Позната ти је нејситнија цртица ; али целог лица не можеш да се сетиш. Па тако и сад, седнем заклопим очи — и одмах ми изађоше у памети и моја незнанка и њезин друг и њихови коњи и све.... Колико сам тако седео, не знам; најзад се тргох. ; ,Но, па шта! — помислих — бар сам их видео, и то обоје, ^асно.. Само им треба још имена дознати." — Да им имена дознам! Каква смешна љубопитљивост ! Али не беше то, бога ми, просто љубопитство: нисам могао никако да дознам, ко су

ладне облоге: пушке, топове, сабље, бајонете и тд. а они у куку—леле; виш молимте, ко да смо им ми криви. Разуме се да свугди ни је до шале, а најмање у Русији, гди су оне „неваспитане" батине, ако и за извоз, куд куће. То су требали само АустроМађари и људи куд и камо натнији од нас да знаду, па да трпељивост туђу не остављају на сувише велику пробу. Оно мале боцке неће да се осете ал кад се боде све на једно место, оће богами мало и да заболу. Као што је и заболело! Проврпољио се ко се проврпољио, а јунаци удри у мачији врисак да нам већ сузе на очи натераше. Ја како и неби. И сама се Русија од муке морала насмешети; истина горко и јетко, јер то је смеј болећи, који јој је у невреме дошао, ал што јес, јес: морала се и сама пошалити. Вели: кад склапате савез за очување мира, кад будите онај вековни сан гвожђа у земљи, па га конате, па га кујеге, на се у њ облачите, па се оружате ло зуба, па се журите, па се дурите, дај да вам у трудну послу номогнем, па и ја да ставим свој КОНТИНеНТ МИра на ногама. „То је крвава иронија" — вриснуше паметне главе ода свију страна, а свет стао па слуша, како се врисак широм по свету разлеже и губи. Хм, лепо уживање ; биће и Јт и фис . За сад вичу само: пис, пис! Можда ће се с крова и разбећи ко зна ? На једно сам само радознао. Каз'ћу вам на шта. Усљед тога, што је и Русија ставила свој континент мира (на Аустро-Немачкој граници), држе ти људи, с којима сам се. као за инат, ево и по други пут тако чудновато састао. И осталом, оне пређашње нестрпљиве разбрањености не беше више: прометнуло се оно у неко болно, тужно осећање, због кога сам се малко и стидео то је била, канда, завист Нисам више журио натраг, летниковцу. Морам да признам, да се већ почех стидети своје љубопитљивости. Па онда овај призор, ово љубовање но сред бела дана, пред сунчевим луцем, нека не очекивано и чудновато — не само да ме није успокојило, већ ме је још више раздражио. То ми је разбило све лепе илузије, и тако ми то већ није више изгледало ванредно и чаробно, ништа слично дивном сну. Почео сам опет да ловим, пажљивије но у почетку; али ме то није више одушевљавало. Потерао сам дивљач и пробавио тако још по часа. Мдади тетреби дуго се нису одзивали на моје звиждање,