Beogradske opštinske novine
495
на част. Јер, за цело, један газда, који има пет до шест касапница, на којима сваког дана закида публици по 50 грама меса, има рачуна да подпомогне месечно извршну власт са 20, 30 динара казне, пошто је ту казни стогубо од грађана на платио. Ето г. Уредниче мога предлога. Еи га само штампајте, а ја вам јемчим да никад неће бити усвојен. Свекрва. ИЗ П030РШЛТА СМРТ СТЕВАНА ДЕЧАНСКОГ (драша у пет чинова од Ст. Поповића) Кад прелистамо историју наше драм ске књижевности од ових 50—60 година морали би са тугом исказати да је драма у нашој књижевности још на ступњу свога детињства. Покушаји да се до!)е до њезиног савршенства остали су, готово, без успешни, благодарећи незгодним материјалним приликама драмских писаца и неприликама ко.је им се са стране, стављају често и данас на пут. — Погледајмо само Оца драмског песништва код нас, па за тим на ону гомилу (до душе малу) писаца, који пођохпе за његовим стоинма и ми ћемо се уверити да у нашој драми не беше, до данас, никаквога прогреса. Ниједан од писаца наших није успео да надмаши оца драмске књижевности. Смрт Стевана Дечанског и данас бољег успеха задобија на бини, него ли икоје дело каквог млађег писца после Стерије. Шта је томе узрок ми ће мо доцније опширније изнети; а с правом можемо казати да битни узроци ове незгоде леже у изнешеним разлозима, које исказасмо већ једном приликом у чланку: „ Књижевна Аиархија ." Но поред тих јаких снољних узрока имаде још и других сметња. Нпр. Често писац покуша да изради дело из живота, и кад га сврши онда се оно код нашег нозоришта прими и баци у архиву. За пример можемо навести „Ново доба", оригиналну комедију, која је пре три године управи поднешена; пре три године управа је роле раздала и оставила све на страну' ваљда да глумци што дуже дело штудирају. Разуме се да је онда иисац и сам у чуду, мислећи шта да се ради? кад се са оригиналима овако иоступа ; боље је онда бацити перо настрану или узети па преводити из страее књижевности.
Но ми немислимо данас никога прекоревати; то ће мо оставити за други пут, захваљујући управи на томе што је дозволила да видимо Стеријину драму после две године. Пре свега дужност нам је да благодаримо поштовано.ј управи, што је имала на уму да је ово српски оригинал, а не расад из туђе књижевности, те је све главније роле (изузимајући роле Логотета ТеоФила и царире) поделила самим почетницима, избацивши из приказујућег вечерашњег репертоара Т, Јовановића и М. ЦветиКа, а то је потпуно право имала. Јер кад узмемо да се у делима Стеријним огледа иочетак драмске српске књижевности, онда је право да дело нрикажу аочетници. Још би боље било да су царицу, ТеоФила и Виловића предали штатистима и онда би, без сумње, имали пред собом право дело Стеријно са приказивачима из времена „четерес вторе" године. А тако и треба да буде. Кад се приказују БиргпФајФеровске драме онда је нужно да сви наши прваци представљају, а овако нема смисла. Драма из Шумадијског живота у У чинова, коју је написао Стерије Шумадинац! Зар још ту треба трошити ирве снаге ? Па онда ко би иам, врага, представљао „Ковача", „Монжоа" и т. д. и т. д. Но иоред свега тога, поједине сцене биле су изведене на врло задовољавајући начин. Нарочито она сцена у У чину, кад Жарко Светковић ухвати крал,а у — Нирнбергу (на листи стоји у Звечану; али то је погрешка јер ми смо видели на бини нирнбершку улицу у готском стилу), последњем месту своје краљевине, где је краљ Дечански још могао да се склони. Наоружани Нирнбершки грађани доведоше га окована и почеше да га вуку у тамницу где ће га Светковић удавити. Дечански, седи краљ, тако се живописно копрцао и одупирао ногама да га неодвуку да је произвео велико сажаљење и општи смех код публике. Један болећиви гледалац викнуо је тада: „та пустите човека, што га силом вучете!" И нама дође у овом тренутку тако тужно, тако тешко, е смо тели пући — од смеја. Душан (г. Ђурђевић) није га могао спасти, ваљда за то, што је од силног викања још у другом чину тако промукао да је све кркљао у говору. Логотет Теофило, био је зацело изврстан. Он је са г-ђом Гргуровом приказао^своју ролу као што се пристоји једном ваљаном глумцу. Нарочито му лепо доликово онај црни „ апцуг " од четерес осме године. Ми никако невелимо да је то био анахронизам; на иротив, држимо да су иосле сви они па-