Beogradske opštinske novine

221

НЕСЛТГЖБЕНИ ДЕО :К!_А.:Е=-а_2СТ:ЕЗ:Е= (по Смајлсу) XII. Друштво књига. Књига је свет, у коме се не само • даје живети него и уживати. Вордсворт (наставак Ј . „Мемоари пак, једног Сан Симона јесу и нешто више; јер нам они износе чудесну анализу појединих карактера, и садрже најбогатију збирку, тако да кажемо, анатомских биографија какву је икада ико у једну књигу сложио. Лично, Сан Симон би се могао готово посматрати и у светлости каквог посмртног дворског уводе Луја четрнајестог, јер је имао цраву страст да прочита људски карактер, да прокљува побуде и смерове њихове, и да их докучи чак и из погледа очији и израза лица, разговора или и доконице њихове. „Ја добро штудирам" — вели он сам — „све моје карактере, и њихова уста и њихове носове, и очи и уши". И доиста, што год је тај човек чуо, видео или приметио од мах је то у своју књигу са необичном брзином забележио. Као бистар и ваљан посматрач он је умео видети и кроз маске лукавих дворјана, и њихове тајне докучити; а жеђ, коју је он у тако омиљеној му студији имао и гајио, изгледала је нешто незајазно, па чак и свирепо. „Ни најрадозналији анатомиста" — вели Сент-Бев — »није у још куцајућим грудима изданутог створа брже довлачио свој инструменат да пронађе болест која га је мучила, но што је овај човек забадао своје перо у копије људског карактера". И Ла-Бријер имао је исти дар проницавости карактера. Он је посматрао и изучавао свакога око себе. Упињао се да нродре у људске тајне и повлачио се у своју одају да тамо, с предомишљајем, изради њихове слике, враћајући им се од времена на време са кичицом поправке, уживајући у њима као какав вештак у своме раду. Оно, могло би се рећи да главни интерес биограФије, нарочито биогрнФИЈа Фамилијарног рода, лежи у оброношкој при роди њеној Ово поименце вреди за тако зваве „МетеоЈге роиг ветг" у којима има доста и скандала. Али и ти аброви и скандали показују колако се и људи и жене интерееују да знају једно другом личне иеторије; које, каа им се пруже у виду био граФИЈе чине им највеће задовољство, а дају и нај-

боље поуке. За цело, биограФеја — самим тим што је део инстинкта човечија — јесте и грана и то најпопуларније грана литературе, па јављала се она у облику Фикције, анегдотске усиомене, или и просте приче и приповедке. И опет велимо, сумње бити не може да ону ненадмашну пажњу, коју на се обраћа Фикција, па била она поезија или проза, објашњава ноглавито биографски елеменат њен. Оми рова ^Илијада^ на нрилику дугује чудеену популарност своју нију, који је умео онако живо да представи поједине и јуначке карактере — и то ма да се ту опширно не описују саме личности него оне излазе на видик ич саме радње своје. „У Омиру" — вели Др. Џонс'н — „налазе се такви карактери јунака и такве комбинације јуначких особина, да удружене снаге човечанства нису могле да даду до сад боље". И ђеније Шекспиров показао је исту моћ сликања карактера, и драматског развоја људских стрлсти. Његови јунаци излазе нам пред очи као да су живи, као да дишу и да нам зборе. Исто тако и Санко-Панза једног Сервентеса, јесте, до душе, и ружан и вулгаран, али је савршено човечан и природан. Нити су мање живи карактери у у Ле-Сажеву, Жил Блазу, у Голдсмитову „Викару од ВекФилда", и у Скотову чудесну записнику. Сви они личе на људе с којима као да се и сами познајемо. Најзад и највећа дела једног Де-Фоа нису што друго до биограФије. Јер његов Робинсон Крусо и Пуковник Џек тако су живо и потанко описани, да је тешко узети их за изм .шљене јунаке. Ну, и ако најбогатији романтика лежи у стварном њивоту људском; и ано је биограФија — самим тим што описује доиста претрпљену радост и жалост нашу, и победу и поразу, — кадра да нас заинтересује нише но и наЈсавршеније Фикције и уо бразиље, оиет је чудновато, да се тако мало људи одавало овој грани писања. Великих радова уобразиља пуно — док се велике биограФИЈе дају и на прсте избројаги. Сад, може бити да је ово за то што се животописи као оно живописи слабо плаћају. БиограФИЈа при том условљује тежак и трудан рад, вешт избор и мудри распоред Факата, које такође треба претхедно и пажљиво покупити, као што треба свему дати извесну привлачну Форму и округлину; док је у роману слободно пишчевом уображењу да зада себи и наслика кахав хоће карактер, без обзира на историју или на реалност обична живота. Оно истина, ни ми неоскудевамо у тешким и мртвим мемоарима, али већина их је једва боље од проста инвентара, сложена помоћу м аказа