Beogradske opštinske novine

35

последњој глави имали прилике да опишемо — призору онако славном за Србе а опако срамном за Турке — нобеђена (турска) страна покушавала је, да се на овој (градској) тачди освети служећи се ту и шиканеријом и пркосним полагањем ирава. „Београдје утврђено место" говорили су турски комесари — „Београд је нуждан и за одбрану Дунава; погледајте само на његове шанчеве и палисаде." Међу тим, извесно је било да су „утврђења,, Београда била порушена још 1739 год. носле рата између Турске и Аустрије. Београдски уговор мпра који је учинио крај тој војни, садржавао је то (рушење) и као Формални услов. Управо, тек доцније, и за време првог српског устанка, варош је снабдевена са околним угврђењима. Та утврђења требало је сад поравнити, а Београд онда није «град» већ варош која је Србима досуђена, изузев, наравно онај ирави град или цитаделу која по хатишериФу отоманским гарнизонима прппада. Доиста, ништа јасније ннје могло бити; иа опет она двозначност „утврђења" («палисада" и „шанчева") нослужи Турцима за повод да узимају данас оно што су јуче дали. Они су једнако тврдили, да су та „утрђења" иостојала ире српског устанка и показивали су прстом на трагове њихове — као да су та утврђења, — баш и да их је било пре 1804 — могла учинити да се зна, шта је варош а шта град — Београд. Преговори су трајали доста дуго. Кад год се тицало избегавања сопствених обавеза, турска дипломација умела је увек да нађе по нешто с чим ће ствар да одлаже, предлажући уз то великолеппе Формуле. На послетку, цариградски Диван предложи Милошу, да њихов спор иресуди руски цар Никола. Милош није могао не пристати на таквог судију. Што се, пак, турске владе тиче, она је ту водила парницу за коју је напред знала да ће добити; јер је у то време баш иетроградски кабинет, и онако незадовољан што види да Срби сувише сретно и брзо успевају, — обасииао Диван својим љубазностима, е да би га склонио на закључак балта-лиманског уговора. Цар, доиста, и пресуди противу Милоша. Би, дакле, решено, да цела варош Београд, иод именом „града," остаие Турцима. Милош је на ову пресуду дошао у такву љутину да је хтео нрибећи оружју. За тренут и сукоб изгледаше неотклоњив. 'Гурци се већ беху повукли у град, топови градски наиерени на хршнћанске делове вароши, и саме тобџије турске стајаху већ на свом месту са запаљеним Фитиљима. Још самоједан знак кнеза српског, и сва би Србија била на ногама, а Београд узет на јуриш пре него би Махмуд и имао времена да пошље војску противу бунтовника. Исгина, да би то изашло на један страшан рат, и — Милош имаде снаге да се уздржи и одложи нобеду до дана када ће она бити и сигурнија и јевтинија. Он остави Београд, и врати се у свој Ерагујевац. Ево, дакле, под каквим је знамењима отпочела друга периода Милошеве владавине. Признат као кнез Срба и нроглашен за главу династије хатшнериФом Махмудовим, он ипак мора да оставља ирестоницу у којој тек што се крунисао, а Русија је баш та, која му, иружив руку Турцима, задаје овај удар. Некако у исто време букнуше и два устанка да му створе нове и озбиљне тегобе. Две области турског царства, Арбанцја и Јњсна, дигоше се нротиву Махмуда. Наследник Селимових реФорама, пријател, јевропских идеја и џелат јаничара, био је у очима старих Турака душман Мухамеда; и они су и њега, као год Селима, звали „султан-ђаур." Тога дакле, „султан-ђаура" хтели су оборити Арбанаси и Бошњаци. Али било је, опет,

велике разлике између ова дза устанка. Глава Арбаиаса МустаФа-паша од Скадра био је, ире свега. властољубац који се хтео користити заљуљаним ноложајем царевине, да се сам осили; вера је ту њему служила као изговор. На против глава Бошњака, Хусејин-Капетан, јесте убеђени бранилац старих закона, јунак и светац. Исту противност налазимо у спољним околностима. МустаФа се јављао као непријатељ Махмудов још у години 1829, и у часу кад Руси марширају на престоницу царевине. Хусејин-Капетаи, опет, диже Босну тек носле једреиског мира. Отуда и разлика у одлукама Милошевим. Да је МустаФа наша у год. 1829 енергије иоказао, турско царство било би јако угрожено. Од своје стране, кнез Срба, имајући пред очима интересе Србије, морао се нитати: шта ће бити од његове ствари ако арбански паша, успев да обори Махмуда иомоћу Руса, добије и главну улогу у преображају царства? МустаФа је живо наваљивао на Милоша да му се придружи и да му помогне бар у новцу — чему се Милош и одазове, обећав 200.000 гроша. Али то је била проста тактика с Милошеве стране — као нешто «злу не требало" —јер у својој души Милош није желео пропаст Махмудову; а већ смо видели колико су Срби ценили онај једренски мир који учини краја рату 1829 год. ослабив, али не и срушив, турску царевину. Према томе, кад је Хусејин Канетан иа челу Бошњака му, устао противу „султанђаура" Милош се није ни малоколебао. Тај „султан-ђаур", кога Турци босаиски нападају, то је полу-јевропски владар, цар, који пристаје на реФорме, и који је иовратио Србима велики део њихове независности. Ствар Махмудова је (са те тачке) и ствар Србије. Наравно, није наше овде да причамо историју ове бошњачке буне; иама је само стало било да кажемо, да је овако држање Милошево јако допринело победи Махмудовој, као и да је та иобеда доцније ириписивана Милошу у тешки грех. По нашем мњењу, иишта не може бити неправичније од такве оптужбе. Ако кога ту треба тужити, онда треба оптужити српску историју, и ону вековну поценаност племена српског; јер, може ли се рећи да је Милош крив што су Фанатички борци Хусејинови, што су упории браниоци Нслама, потомци српског Душана и Аазара ? Странпм критичарима лако је г дабогме, декламовати па овај начин: „Истурчени Срби устали иротиЂу Махмуда и траже склоништа у Срба Хришћана, а ови (Срби Хришћани) издају их Турцима! Истурчеии Срби хоће да сиђу у поље Косово, да освете своје старе, и оборе наследнике Муратове, а Срби Хришћани дају наслона потомцима опих који су уништили војску Л.азареву." Нема сиора, да је таква једна појава, таква збрка интереса, у недрима једног и истог народа, сам љути јад и жалост; али на кога за то иада одговорпост ако не на људе који, да би спасли себе и своја добра, иреврнуше вером ирадедовском? Нама хвале и иобожпост, и иоштење, и сјајне нлемићске особинс Хуеејин-Каиетапа; али шта то помаже? Ма коликог поштовања да је достојна нривржеиост њихова вери Мухамедовој, Срби потурчењаци у деветпајестом веку морали су испаштати за изда^чке у четриајестом. Будимо једном за свагда па чисто с тим: да су у источној Јевроии вероисповедна питања неразлучно везана са нацијоналним интересима. Не може се ту рећи; „и Турчин сам и Србин сам; и ходите за то ви, браћо сриска, у помоћ". Нарочито је бесмислен и одвратан овакав говор кад се буна диже да се поврати сила староме исламу, оном исламу, који Хришћане дави, и од кога су Срби