Beogradske opštinske novine

38

дубину проба, и — више пипа и мили него ли броди ил' плови. Горе, теже, и од густе магле јесу ледене санте које сваки час о брод ударају, и — најкуражни]а срца потресају 1 Срећа је. управо, кад се не наиђе и на какав ледени брег довољне брзине, јер је у таквом судару судба и најјаче лађе запечаћена. Путовање и по релативно, тихим водама морским, и по благим климама земног шара, скопчано је са тешкоћама и непријатностима, али је залазак у ове углове вечите зиме предузеће окружено и ванредним тегобама и опасностима. Нити се те тегобе и опасности огледају само у маглама кроз које се лута, и леденим масама кроз које се брод пробија. Оне лежи и у погрешкама у које лако иадају и најискуснији мрнари, и у умору коме подлеже најчвршћа послуга бродарска. Слободпо се може рећи, да су за сво време оваког једног пута, и највиши адмирал и најнижи матроз : прави мученици. Официри, нарочито, пзгибоше на вечитим и честим сменама својим, на крову лађе, где их бије свака непогода, а где се тражи толико издржљивости и присебности. Али нисмо ни млого сретнији ми што се ио топлим кабинама кријемо. Има нас и таквих на које су страхоте овог пута и религиозно подејствовале ! Тако видећете млогог баћушку где је узео какав црквени молитвеник, и, читајући га побожно, тражи наслона души својој. А, кад каква добра санта споља удари и задрма лађу из темеља, он се почне крстити, као да је у Исаковој цркви у Петрограду! Други ће опет наћи писма која је од рођака или пријатеља у Владивостоку подобијао; и, ма да их је донде, ваљда, двадесет пута прочитао. сада опет тражи да види шта му пишу ? Трећи ће повадити из торбе ФОтограФије своје жене и деце и над њима — уздисати! Ну најинтереснији од свију путника јесу ипак они које је морска болест савладала. Ови људи постају тада прави ликови уображења, киселости и клонулости. Тако, на пример. сиђе ли когод с крова да се нашали речма: „хеј да видите колика је санта пред нама»? наћи ће се болесник којп ће му одговорити : „каква санта — ледено острво иде на. нас м ! Груне ли, доиста, каква ледина у брод — на болнима се то по најпре и највише позна. А немојте мислити да су то иначе какви слаби људи. Има ту и ветерана из битака — војника најчвршћег калибра. Не ! то је чудно дејство морске болестн, која је чак и карав њихову изменила. Доктори, нарочито, млого трпе од ове променв. Тако, на прилику, ако болнима — по што дође да их обиђе — доктор не припишо „водку» или оно што, при поремећеном желудцу, зажеле, њога прате и клетве и псовке. А, кад доктора из вида изгубе, онда ће кисело расположење сваког оболелог и свом другу да досађује. «Доби ли ти „водке" —баћушко"? «Нисам — проклет да је доктор".

«А што? «Што ћу да крепам без ње». «11а неће те погреб млого коштати — за ноге иа у море» ! То теби нека да бог". «А што ? зар је мало таквих Государ прежалио за Бг/гаре" ! . . . И тако даље. . . . Дакле, које у шали, које у болу и плачу, страху и уздаху, прођоше нам од Владивостока осамнајест дама! Јест, тек 28-ог Јуна јутром указа се кроз маглу обала Камчатке.... Петроиавловск. — викнуше матрози и дотрчаше да јаве путницима у кабини. Све живо, и здраво и болесно, скочи и на кров истрча. Чудна игра природе ! која и тајну морске болести лечи! Поглед на парче суве земље, на нешто за шта се мржеш руком да ухватиш, и на шта можеш ногом да станеш, тај један поглед моћнији је од најјачег рецепта лекарског ! Кас руком однесена, морска болест нролази, и људи, чије нас је бледило до нре неколико минута само плашило, сад су од једном здрави и читави — и крепки и весели Петропавловск је пристан руског полуотока Камчатке. Он је тако малено и јадно место да ие заслужује име ни једне варошице, а камо ли какве „вароши". У истини, то је једно морско село од 80 кућа и стотину салаша, у којима живе свега 400 душа, расејано свуде по околним шумама. При свој маленкости места и броја становништва, Петропавловск има и школу (основну) и цркву, има «власт", потребна падлештва и одговарајуће особље чиновникчо. Он није ни без трговине, али о томе на другом месту. Овде ћемо само о Петронавлосвком споменути још: да је он славан и као поприште борбе коју Русија води са јевропским Западом око светског господарства. Године 1854-и 1855, у току великога рата кримског, потекла је крв и на овом крају далеког севера. Удружени Инглези и Французи беху тада загрозили овој посеобини руској са неких шест убојних лађа, коју је бранила једча мала чета војника, наслоњена на свега једну батерију. Непријатељ је неколико пута покушавао да изађе на обалу и заузме Петропавловск; али је тако вешто и храбро дочекиван, да је најзад морао одступити и Камчатку Русима оставити. Ова сјајна одбрана једне шаке људи нашла је и достојнога признања код руске владе јур су на једној коси око Петропавловска, и на месту где су шанчеви и батерије стајали, подигнута о државном трошку два лепа мраморна сгхоменика у борби палима.... и Џигит» је сгао у Петропавловск само за то, да узме угља и провијанта; а, чим је себе снабдео са потребном количином и једног и другог — пут је настављен у правцу севера и, тако званих, Шантарских острва .... Унраво, и тек после неких дванајест дана грувања кроз лед, и залажења у све ладније зоне, допрло се до крајње станице Берин-