Beogradske opštinske novine

ГОДИНА VIII.

— 190 —

БРОЈ 50.

граница врло скупог експериментисања. Једина варош у Европи која је читава осветљена олектрином, то је као што вама је познато, Темишвар, па. и она тешко да би се одлучила у тај екснеримепат да случајно нрошле године није истекао рок концесије Друштву које је до сада осветлавало варош гасом, и да велике предузимачке Фирме за оеветљеше елеатрицитетом немају рачуна за сада, радити пошто заштс, само да добију веће иоље за своје опите, само да докажу да се читаве вароши могу већ садатрајно осветљавати електрипом. Ми морамо признати да смо са великим очекиван.ем отпочели наше студије баш у Темишвару, али не можемо рећи да смо из Темишвара отишли врло одушевљени за осветлење електрицитетом. При томе не мислимо једино нл непријатап случај, који се десио баш оне ноћи кад смо ми, улазећи у Темишвар, очекивтли море светлости, а када смо наишли на апсолутну помрчину, јер ни једна једина лампа на улици не беше упаљена, пошто машина за произвођење електрине није имала воде (дотични поток био се смрзо) — премда је и то врло непријатно за једну варош, кад се у њеном осветлењу могу десити такве случајности, да она макар само једну ноћ остане у апсолутноме мраку. Главни разлози што наше симпатије за електрично осветљење, са којима смо пошли из Београда, н .Јсу порасле у јединој вароши, која је до сада у Европи цела осветљена електрином у томе су, што ни интензитет ни квалитет електричне светлости по улицама темишварским, како смо је ми друго вече имали прилике видети, нису боље од обичних гасних иламенова са снагом од 11 нормалних свећа. Друга и то велика махна електричног осветлења у томе је, што се све лампе морају упалиги и угасити у једно исто време, онда кад машина почне или престане радити. Према томе о употреби варошког осветлењања у приватним кућама и дућанима, који би имали иотребу да своје лампе упале у разно доба дана, ие можс за сада бити ни речи. А нама се чипи да би било врло погрешно заводитп у Београду врло скупо осветлење, које би се могло употребити само за улице, где претплата приватних кућа на осветлење не би ни мало олакшавала општини терет за јавно осветлење. Тек ако би се питање о акумулаторима електрине срећно решило у практици, т. ј. када би свака кућа могла имати резерву електрине на свом расположењу, тек онда моћи ће се озбиљно говориги о широј употреби електрине за осветлење, а дотле ће се њоме осветљавати само поједине велике куће, жељезничке станице, позориште, дворови и т. д. као што се данас свуда у Европи ради. Тако стоји данас а питање о осветлењу електрицитетом 11 . »Ви ћете појмити да се ми за нашу одлуку нисмо могли ослонити само на садашње стање тога питања, јер би на тај начин ризиковали, да носле неколико година, замењујемо гасну Фабрику са још скупљом Фабрпком за нроизвођење електрине. За то смо се старали да код свију стручњака у овом питању са којима смо имали част познати се, потражимо одго-

Велико питање, велико размишљање његово, беше усредсређено у једноме : Имали гриже савести? Човек, у својим размишљањима долази обично до закључка, који највише годе њему. Тако је Бернар дошао до убеђења, да грижа савести постојц само за људе слабе, и да човек, који је доста моћан да сачува у себи тајну каквог злочина, за који је одговоран једино својој савести, има право, да без бојазни и страха захтева од друштва све почасти и слављења, за којима жуди поштен човек. Па ношто пема гриже савести за јака човека (две нераздвојне речи човечије сујете), то је ваљало само добро умети сакрити се, те побећи закону. Цело питање састојало се дакле у овоме : — Умети извршити такав и такав преступ, такав и такав злочин са успешним предумишљајем и но реду добро смишљеном, како не би било сведока, и зарити тајну толико дубоко у своју савест , да ју ни једно човечије око не буде у стању пронаћи. На божије око, он и не помишљаше. Тај човек беше охолог титанског племена, јак у познавању људи и кадар да објави у опустошеном храму Вишњега атеизам (безбоштво). Погрешним начелима већ ослепљени дух Бернаров поче нагло да се клиза низбрдицом, оном кобном низбрдицом која води у понор. Упоредо с тим, нестајало је у исто време и његових слабости и некадашњих његових двоумица. Он се не бораше више као слаби борац противу злочиних намера својих сујетних жеља. Предао им

вора на ово питање : има ли изгледа, ирема досадањим резултатима опита за осветлење електрином, да ће ово икада са сви .ч истиснути осветлење гасом. и ако има, да ли ће то решење настати у тако блиској будућности, да једпа варош, која се још осветљује петролеумом може и трзба да чека на решење тога питања На то питање добили см.о свуда један исти одговор : Нико не може ни са приближном вероватноћом сада казати када ће се и како ће се решити утакмица између светлећег гаса и електричне светлости, али толико је сигурно да баш и у случају када би се доказало да је електрично осветлење и боље у сваком погледу и јевтипије, а ово је носледње врло невероватно, баш и када би се успело да се електрично осветлење ослободи свију махна, које му се данас с право.м пребацују — оиет и ни у ком случају гасне Фабрике неће постати излишне, не само с тога, што са усавршавањем осветљења нагло расте и потреба што всће светлости у становништву, него поглавито за то: што Фа> брикација светлећег гаса даје не само срество за врло пријатно и јевтино осветлење, него и толико споредних продуката као што је кокс, катран, амоиијак, »прајска" киселина итд. да кад се приход од тих споредних производа сабере, излази да осветлење светлећим гасом остаје са свим џабе. Па не само то, него светлећи гас већ се данас у све већнм размерама упетребљава: за грејање соба. за кување јела, за глачање рубина, за кретање малих машина од 1 | 2 или Ч 4 коњске снаге, којећекадсе умноже, многе ручне уанате оживети новим полетом, јер ће их сваки занаџија имати у својој радионици, у своме дућану. 0 свему овоме уверили смо се на делу и у Брислу и у Даицигу, јер то су једине вароши у којима су гасне Фабрике својипа општине којом оне саме управљају, докле у другим варошима или још експлоатишу осветлење гасом концесионисана друштва сама, или је општина приморана да гаквим друштвима прави конкуренцију са својим општинским гасним Фабрикама, као што је на пр. у Берлину". „Где год општина сама рукује гасним осветлењем своје вароши, ту оно не само плаћа своје трошкове зе одржавање Фабрике и целе инсталације, ту не само варош не кошта ништа целокупно јавно осветлење свију улица и пијаца, него ту онштина има од своје гасне Фабрике огромних чистих прихода општинских и ако продаје приватнима свој гас јевтиније него икоје концесионисано друштво. Као иример да наведемо само Брисел., варош која са својим предграђима има нешто преко 400.000 становника и која, и ако много предграђа имају своје засебне гасне Фабрике, ипак поред целог јавног осветљења у 4500 ламапа на улицама, које јој остаје безплатно, има годишње прихода на 2 1 1 2 милијуна динара, и ако кубни метар гаса продаје по 20 пара динарски, а школама и позориштима по 7 пр. дин. Разуме се да ми, нарочито првих година, докле гас не б и нродро у већину приватних кућа, не можемо очекивати ни сразсе везаних руку. Злато старога тврдипе већ беше његово, и он се у нацред радовао своме злочину. По његовоме мишљењу, од дана, кад је донео то страшно решење, од тога дана тврдица је њега крао, и он беше готов да зграби старца за гушу и да му громко подвиене. — Враћај моје благо ! — Ваља ми бити стрпељив, мислио је у себи, па је почео да се стишава, да очекује и да сања о својој будућности. Срећа му се чинила да је ту, крај њега. Ако ју не заустави данас, учиниће то сутра. Ствар беше у његовим очима већ свршена. Онај онако суморни Бернар сада би се по често осмејкивао, а по кад-кадје и за чудо весео бивао. Лују Верију, кога и читаоци познају, ледило се око срца гледајући свога пријатеља Бернара у таквоме стању. Он га је волео искрено. — Добри друже, рећи ће Луј, шта си се зампслио ? Смераш будалаштине. Море срећа служи само стрпељиве. Да би увек остала под твојим кровом, треба да се њоме ожениш, а не да ти буде слушкиња. Бернар се само смејао. Верије није могао увидети докле је гангрена прогризла Бернарову душу. Држао је да код Бернара има више парадокса но изопачености, па докле би једном уплашено застајао код речи Бернаревих, дотле би другде слегао раменима сматрајући их као импровизаторска вежбања. (настдбиие се)