Beogradske opštinske novine

ГОДИНА IX.

БРОЈ 9.

"N/N/"4/

БЕОГРАД, 22. ФЕБРУАРА 1891. Нема ваљада значајнијег дана у новој ери Србије и Српства од 22. Фебруара. Тога дана повраћен је онај драгоцени државни угдед Српскоие народу, који је Србију под славним Неманићнма одликовао. Тога дана повраћен је Србији двогдави орао, да се опет на дворовима Српскога престола — над Србијом виси — као што је се негда висио над Србијом славних Неманића. Тога дана дакле , обновљена је после толиких векова Српска Краљевина. Па имали Српскога срца, које тај дан радошћу не загрева ? Још се сви живо сећамо онога срећнога тренутка када оно, на овај први по нас Србе дан 22. Фебруар, грмнуше многобројни гопови у нашој Престоници. у знак обновљења Српске Краљевине. Још се жкво сећамо, колика радост обузимаше наша патриотска срца тога дана, шго једном дочекасмо, да се наша мила Србија, поново и након петстогодишњег робовања нашег, назове опет Краљевином. И јесте била радост. Муњевитом брзином летео је глас, по свима крајевима Србије. и допирао до самих граиица њених, па и преко њих, те носио „абер" тамошњој нашој браћи, који су још под туђином, и крепио им наду, да ће и они дочекати дан, да се од туђина ослободе, (као што је ова данашња Србија дочекала да се Краљевином прогласи), дајући им тиме видљива доказа, колико чини нада у своје спасење, те да духом не клону. Јест, 22. Фебруар јамачно ће бити записан у новој повесници Србије са златним словима зато, што је тога дана као што рекосмо обновљена Српска Краљевина. Али 22. Фебруар има по нас Србе још и другог значаја. Гога дана, дошао је на

престо наш млади Краљ, пова Српска узданица. Слободан унутра, независан с' поља, Народ Српски, сад комотно и мирно може да се спреми за онај свечани тренутак, када ће вођен својом узданицом, својим омиљеним Краљем поћи, ,да ослободи своју осталу браћу Србе од туђина и да од ове малене Краљевине и раскомадапих Српских земаља створи велику и силну Душанову Србију. У то име ми поздрављамо 22. Фебруар са жељом, да се у што скоријој будућности исти прослави у славноме Српскоме Призрепу и осталим српским градовима. м. п. т.

ПРИМАЊЕ У ДВОРУ ЊЕГОВОГ ВЕЈШЧАНСТВА КРАЉА НА ДАН22. ФЕБРУАРА 1891. ГОД. ПОСЛЕ СЛ7ЖВЕ ВОЗКЈЕ

ЊЕГ, ВЕА КРАЉ С1

окружен г. г. министрима и појединим дворским часницима примаће подворења овим редонг: у ИУг часа: ДИПЛОМАТСКИ КОР у 12 часова: Његово Високопреосвештенство Архиепископа Београдског и Митрополита Краљевине Србије са свештепством. Народну Скупштину. Председпика и чланове Државног Савета, са главним секретаром. Бивше министре председнике. Орпске дипломате, који се V Београду налазили буду. Министре на расположењу и министре саветнике и генерале у нензији.

Председнике и чланове касационог и апелационог и председнике првостепених и трговачког суда. Председпика и чланове Главне Контроле. Ректора и проФесоре Велике Школе, редовне проФесоре Војне Академије, директоре средњих школа и управитељицу Више женске школе. Више чиновнике грађанског реда, и то: Из министарства правде : начелника оделења. Из миниетарствА просв и црк. послова: начелника оделења за просветне послове, библиотекара народне библиотеке, управитеље штампарије и народног позоришта. Из министагствА иностраних дбла: . начелника одељења, благајника министарства, српске консуле (активне), који се у Београду налазили буду. Из министарства унутрашњих деда : начелника одељења, иншпектора санитегских завода. Из министарства финансије : начелнике одељења или њихове заступнике; државног правобраниоца, управника државних дугова, надзорника царинарница председника пореске управе, управника државних монопола, цариника београдског. Из министарства војног: начелника благајничког одељења. Из м инистарства грађевина : директора државних железница, начелнике одељења или њихове заступнике. Из министарства народне привреде: гувернера народне банке, начелнике одељења или њпхове заступнике, унравника Фондова. Управитеља варонш са заступником председника и одбором београдске опшгине, пастором евангелске и свештенством других разних вероисноведи.

МАНСАРДА ПРИПОВЕТКА Ж И Д .1 К Д А Р Т И Ј А

(свршктак — 17) То бејаше затвор, суд, судије са својим црвеним тогама; то бејаше. . .. каква сцена! Једвог јутра ладног и илажног. учпни му се да се губилиште у даљинп црни Бернар чујаше онај страшни жагор сакупљене светине, која чезне за ужасиим призорима. Он гледаше како су свн упрли очи пут ешафота, и сви ти ногледи слични су били кобном тврдичином ногледу. То беше само једно иривиђење, ал опет беше страсно, верно и истинито. Врата тамнице зашкрипаше. Светина се гомилаше, чујаше се велики жагор. Жандарми чекаху са голим сабљама, коњи одскакиваху и удараху копптом о земљу као да су и они нестрпљшш као светина.

И Бернар жељаше да види, и он је био жедан крви — Где је тај човек? мишљаше он. Човок се показа. Бејаше блед. око мршава врата кошуља раздрљена. На леђа беху му бацили неки сури огртач; човек дрхташе, али не од зиме. Бернар, као дивља звер скочи сад из кревета. Он у човека што вођаше на губидиште беше видео себе, и уједно, и као глумац и као гледалац присуствоваше тој крвавој драми. Он виђаше како га хватају и везују, осећаше како га кајиши стежу и увијају коа змије. Виде како га тискају под гилотину; пред његовим очпма стајаше велика корпа пуна струготине, сада жућкасте а у брзо црвене. И у овој корпи, оп налазаше поглед, укочен погдед тврднце. Он хтеде да бега, ади га кајиши стезаху, јаке мишице држаху га. Затим неки чудцовати звук, неко шкрипање. Осетио је ладно железо секпре, за тим бол у гркљану и врату. То привиђење исчезе. Бернар се налазаше међу својом и тврдичином постељом Нека неодољива сила вучаше га ка старцу. Његове руке грчаху се жудне крви. — То је он ! И Бернар понови ; — То је он !

Викну као хијена и као дивља звер устреми се па старца. Узети старац очајном муком стењаше под јаросним притпском. Очн изгледаху као да хоће да искоче, Бернар још већом јарости стаде да грпзе старца. Пена » у се нојави на уста, жудња за крвљу устостручи његову снагу, Али то напрезање од једном га уништи, Справа коЈа стеааше рањену главу паде, и крм му обли лице. Он изгуби свест и једним носледњим очајним криком стропошта с? на натос, вукући собом и јаднога старца, кога. беше удавио. Једну саму минуту беше трајала та крвава драма. Болничари иотрчаше и нађоше само два мртваца. Бернар ,]е нздахнуо са својом жртвом. Ударци иа лобањи врло су опасни, рече другог дана доктор, и нроузрокују често лудпло. То је један наступ махнитости Старац бп иначе за неколико дана умро. — Сиремајте одмах кревете. сада само у месојеђу, биће нових гостиј\. Иол Ве|је дође тог јутра. Показаше му страшног мртваца. Л.ице му је било преображено, уста искривљена, живци стегнути: то беше Бернар, Верје дубоко уздахну — и одмах изађе. Он је наредио укон свога пријатеља. Он га ја сам можда љубио, он сам познаваше тајну, која сада с њим силазаше у гроб. Он га и сам пспрати до вечне куће,