Beogradske opštinske novine

ЗВАНИЧНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XIX.

ЧЕТВРТАК 6. ДЕЦЕШБРА 1901.

Број 45.

'ЖЖЖЈГЖЛГЖЖЖјГјГЈГЖЖјГЈГЖЖЖЈГЖЛ

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-П7Т IV 10 II А : За Србију на годину 6 динара на пола године ^ 3 , За стране земље на годину 9 ,

ПРЕТПЛАТУ ВАЛ.А СЛАТИ УПУТНИЦОМ НА ОПШТИНСКИ СУД А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ НА УРЕДНИКА

РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СК

НЕПЛАИЕНА ПИСИА НЕ ПРИМАЈ7 СЕ

0ПШТИНСК0 УРЕЋЕЊЕ

и

АДМИНИСТРАЦИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу иредседпжу отшгине Глазговске и г. Џемсу Патону иредседпику Уједгтеиих Музејских Удружења Уједгтепе Краљевиие ■— Велике Британије и ИрскеЈ

Година 1896

(6) VI САНИТЕТ 1. Модерно порекло санитета. — Стари оанитат 2 његов делокруг у оредњеи геку. — Шардаг:, куга, 6огаз.е, колера и тифус. — Борбаопштине оа овии Заразаиа. — Шере противу коларе. — Модерно гледиште на епидемије. — Њихове појаве у деветнајестси веку. — Рад општине. — Зачетак оанитетоке службе у 1857 години. - Проширеае аене власти у години 1862. — Постављеае првог лекара онштиноког. Тежак почетак. — Закои о полиција од године 1866. Постав&ање сапитетског инспектора. — Установа онштинске болниде. — Множење болнгца. — Слободна болница за све граЗјане. — Измена и допуна закона о полицији од године 1890. — Даља санитетска наре^ења.

Санитетско оделење града Глазгоа, јесте једна од иајмлађих установа општине глазговске, као што је санитетска радња ошптинског Одбора, једна од првих брига његових, од добитка ошлтинске нам самоуправе. Право говорећи, свака мера и свака уредба ошптинска, која је ишла на побољшање местних и здравствених услова, јесте санитетска мера и уредба. По себи се разуме, да све те мере и уредбе власти нису увек биле најбоље смишљене, као што се увек нису клониле општем добру и добитку — чак се може рећи, да је многи добронамерни покушај са те стране доносио и штете и зла — али ми морамо судити и о људима и њиховим делима према времену у коме су се јављали, и количини знања и искуства са којим су располагали. Пре свега, треба знати да су ове заплетене и многобројне потребе санитетске, у великој мери, тековине наших рођених дана, да је дакле и вештина и моћ одолевања разноврсним потребама санитетским потекла из нових услова нашега живота, а није им предходила. На пример. У половини осамнајестог века, ваздух нашега Глазгоа био је извесно чист и здрав, као што је и тадања речна вода наша била и бистра и чиста, а бунари наши били још незаражени, Чак за земљу под нашим ногама можемо рећи да је тада била и здрава и девичаста, јер ју још нису прорили били ови данашњи „канали", „пропусти", „олуци" и ваздан којекаквих „згода санитетских", са којима се наше модерне

санитетлије доиста и ионосе, али које им и доста бриге, муке, па и главобоље задају. Па ипак, и тај стари и тај девичасти Глазго наш имао је својесанитетскеневоље, и носио се ш њима како је каднајбоље умео. Њему је, на прилику, као и свима већим местима старе Јевропе, тада долазила у госте она ружна и тешка болештина средњих векова која се зове леарогијажш шарлах. Незнајући за какав бољи лек од онога којије претписало Свето Писмо у старом завету, они су издвајали такве болеснике у „пољске логоре"; а, кад су стекли и мост(1 ) преко Клајда, ондасу, у години 1350, подигли на јужној обали реке, тако звану, болницу Светога Нин-ијана, и у дотичној и зеленој околини смештали исте болне беднике. Јошје ориђиналнија била борба њихова са кугом и њеном наиашћу. Јер, као што се из дотичних летописа види, она је страхотно беснила над нашим Глазгоом у годинама 1647 и 1648. Налазећи још једнако да је долазак таквог једног госта, просто изасланство Провиђења, излив гњева божија над грешнгсм светом, они су прво бежали од оних које је чума погодила, а" за тим су, силом власти, сатеривали такве јаднике у некакве жалосне бараке изван варопш, разбирали преко нарочитих најамника три пут недељно ко је од њих умро, а ко је још жив, и — чекали „док се Бог смилује да ирестане са тим наказањем и ! Стоји, до душе, и то, да су се онда, ако и невешто и сурово, али тек — противу шарлаха при мењивале и неке од ових данашњих мера, предупредних и противуборних, као на пример и нарочито, издвајање болесника из куће, па и из вароши, и смештање у одвојена и здравија боравишта у пољу. Формалне болнице, као што ћемо видети, дошле су доцније, а са њима, наравно, и систематско лечење лекарско. На жалост, у колико је шарлах попуштао, куга као да је расла у снази и жестини својој. Тако, у првој половини седамнајестога века, она је (куга) постала прави ужас и страшило Јевропе. Управо, и тек што нас је, у осамнајестоме веку, нешто и оставила, а ето ти на њено место великих богиња. Да, и још се нисмо ни овога бича како треба опростили, а ето ти са зором деветнајестога века, и као жалосно наслеђе великих ратова јевропских, ето ти кобнога тифуса. И сее су ове напасти сналазиле и наш Глазго, — и ако нам данас није могуће оценити и колико су света покосиле. Једно сигурно знамо, а то, да: је — изузев момената кад је општи страх и пропаст владао — да је сиротиња остављана да умире без икакве помоћи и пажње.

и малим, као и разних грозница,

Глазго је имао своју прву велику епидемију тифуга у години 1818. Од тада је тињала, ^збијајући периодично са особеном жестином и смртношћу, све док није у последњој четвртини века скоро са свим ишчезла. Упоредо са тиФусом, а свакако одмрх за његовим трагом, у три маха посетила је и косила наш Глазго азијска колера. Први пут јето било у години 1832, кад је уморила 2842 лица, или сваку четрнајесту душу од хиљаде становништва — и то поред и без тифуса који је тада такође у месту беснио. За тим је (азијска колера) дошла по други пут у години 1848—49 — одмах за трагом ужаснога тифуса — и уморила 3772 лица ; или сваку једанајесту душу од хиљаде становништва. Исто тако у 1853—-54, и опета одмах за тифусом, наишла је и покосила 3885 душа, или дванајест од хиљаде становника. Најзад је колера у-1866 и оиета походила Глазго, али овога пута нашла га је тако спремна на отпор, да му је однела свега 66 душа. Нити се наш Глазго разликовао од осталих великих вароши британских, у искуству, којеје имао са епидемијама, великим са хроничним наступима које су га тресле усљед његове нечистоће, његове претрпаиости и његове многе сиротиње. Наши су греси тада били већИ, па не треба да се чудимо ако је већа била и казна, која нас је стизала. Нити је наша оиштина у то до&а правила какав изузетак од општега правила — забуне и пометености — пред сликом опасности и смрти. Требала је, управо ; да ^аиђе на град онаква једна напаст од колере, какву мало час себи представисмо, па да се и свет и општина на посао крену. И тада смо добили, поред општих наредаба за одржавање чистоте и по кућама и по улицамв, поред разних, ако и привремених, болница за одвајање колеричних болесника и њихово систематско лечење- добили смо и нарочити ошптински ирирез за сузбијање таквих зараза. Међу тим, док је свет ; у страху од очевидне опасности, и прегао био да се одбрани и осигура, нико није, ни у држави ни у општини, водио рачуна о оним другим непријатељима народнога здравља, који тихо, нечујно и неопажено, али и трајно и постојано односе онолико исто жртава, колико и највеће куге и заразе. Тада се стекло било уверење, да се и противу најстрашнијих епидемија светских даје борба водити, па и с крајњим успехом водити. Али је за ове обичне и редовне, ако исто тако убитачне, грознице и врућице и т. д. остала и даље у снази тео-