Beogradske opštinske novine

Број 46

- 277 -

Год. XIX

и жире („ћаМеп апс1 луах Еа(;") сишући и цедећи и иоследњу кап њихове крваве зараде. Име „закупске куће", или још и „куће за издавање засебаих станова", као гато се зову, то име,по општииској уредбн, обухвата „начелно" све куће које примају кирајџије; али, у практици и у самој ствари, то су боравишта наше сиротиње, и бећарске и Фамилијарне, и оне се (куће) налазе поглавито у узаним улицама и тесним сокачићима наше средине варошке. Шпекуланти, који и сами бораве у средини свога закупа, издају обично читавередоветаквихкућа, са безброј припадајућих им „оделења" и „апартмана", уз „мебл", који се скоро увек састоји из по једног *или више кревета у соби, из две или три просте столице, једног обичног астала, и нештомало кухињског посуђа, металног и земљаног; Овај и оволики „мебл" даје права таквоме шпекуланту да објави: како, ту и ту, у средини вароши, по умерену цену, издаје под кирију „кућу с намештајем"! са „меблираним" собама за самце, и „засебним оделењима" за Фамилије. И те се и такве „куће", односно и „станови", издају беломе свету по недељну цену од четири шилинга (пет динара) па на више, а то ће рећи, по цену коју дотични закупац иравоме ганци од куће плаћа за цео месец! Међу овим закупцима има их који држе по дванајест таквих кућа, има их који држе и по двадесет, па их има који држе и по свих четрдесет! У 1893-ћој години, санитетски чиновници прегледали се и у књиге своје завели 204 такве куће у Глазгоу; а ево како гласи извештај главнога -санитетског инењектора, о њима: „ове су куће (вели се тамо) скоро све по средњим буџацима варошким, али су неке и на крају вароши, негде тамо „иза божијих леђа"! Вентилација је у њима ретка срећа; а чистоћа још ређа врлина. Њима треба вечите оправке, али се у њима доживљују само оне (оправке) које власт с тешком муком изнуди. По собама за самце обично двоје станују, често и са Фамилијом; а било је случајева где су и по четири пара нађена да станују у истом „оделењу". Слика грозе, помешана са жалошћу, забрањује нам да ју и у појединостита читаоцу приказујемо; али је она сама м најстрашнија осуда која се изрећи може: и над газдом од имања, и над бездушним закупцем његовим. Лице које се може похвалити да има увароши „кућу",пајош и „кућу с намештајем", неоспорно има већу вредност друштвену од онога друштвеног номада, који се сваки час сели, и из куће у кућу премешта. У теорији, он је, у своја четири зида, само свој лорд и господар; али, та околност, што он може рећи, да има неко парче сопствена имања, то му даје у практици и извесна ирава , као што га везује за извесне дужности грађанске. Друга је личност онај „закупац", који се често регрутује из врло ниских слојева друштвених, и чија је позорница рада и тековине: она „сиротињска кућа", која често нема задовољене ни најбитније потребе Фамилијарног живота. У тој кући нема ни простора ни ваздуха колико треба, ни тишине, пи удобности, ни чистоте, па чак ни најобичније ириватне иовучености. Међу тим, више од тридесет хиљада има таквих жалосних ку%а у нашем Глазгоу, у којима живе више од сто хиљада наших бедних суграђана. Кирије по тим кућама, од „оделења," износе просечно два шилинга (два и по динара) недељно; али их има, које се могу добити и за иет и

п:о шилинга месечно. Понављамо, под овим жалосним крововима вију се махом и људи и Фамнлије, које се мало разликују од обичних чергара , па који чак и неће да су што друго до то. Јер, кад би се ма тцестално наСтанили, власт би их могла и лакше и сигурније контролисати; а то је оно што они не волу, и од чега постојано беже. По себи се разуме, да полиција има грдне муке да сазна и најпростије адресе тих људи већ и с тога, што они ретко кад и узимљу честито зботом од својих газда, закупаца, собних комшија, или случајних поверилаца, а да и не говоримо о њиховој љубави према санитетском чиновнику, или наредбама санитетске власти. У истини, због ових и оваких становника и кирајџија варошких, и измишљена је установа тако званих „ билетованих куЛа и , или кућа, које су дан-ноћ под „билетским" надзором санитетског чиновника, те које сад и кваре многе рачуне горе оцртаних типова. „Кућа под билетом", то је једна од мање познатих установа нашега Глазгоа, и то ма да јој има већ тридесет година. Према закону о иолицији од 1866, као и ономе од 1890, који је сад у снази, ни једна кућа која је подигнута од 1866 године на овамо, не сме се издати под кирију ако не мери 900 кубннх стопа од „стана", „оделења" или „апартмана." Куће са по два „апартмана" морају мерити 1500 кубних стопа, а са три најмање 2000 кубних стопа. Тамо где су такве куће раније служиле као засебни, станови, морају дати три одговорајуће мере, а имено: 700, 1200 и 1800 кубних стопа; али, од кад је (1892) донет грађевински закон за варош Глазго, и та је најмања мера простора дигнута на, односно, 1000, 1600 и 2400 кубних стопа. И ово треба разумети као чист простор дотичних стаиова, у који не улазе ни ходници, ни нужници, ни долапи, па ни простор од две стопе од зида до зида, и од пода до тавана. А ове су предохране учињене, опет, за то, што сиротиња има обичај да сабије своју децу где год у буџак, и тамо им постељу намеети. Законом о полицији од године 1866, власт је добила право: „да може ући у сваку кућу која нема више од три собе", и измери њену кубатуру. Ако та кубатура за све три собе не износи више од 2000 кубних стопа, онда власт има право да на вратима кућним прилепи билет, или удари плочу, на којој ће бити написано: колико се лица сме сместити у дотичне собе. И то су после те „куће с билетом" или „билетоване куће" , које подлеже сталној ижиекцији полнциј ских власти. По закону од 1890, ко преступи преко овог санитетског наређења, и изда свој стан већем броју лица, кажњава се за сваки дан такве погрешке, глобом од пет шилинга (шест динара) до Фунте стерлинга (25 динара). Ну, ма да је ово билетовање кућа намењено кућама са три собе, исто мерило простора, за сваког станујућег примењује се и на све друге куће, у којима се станови издају под кирију. Систем усвојен у нашем Глазгоу за сузбијање пренасељености п претрпаности људске, ствар је местног уређења. Тако, ми имамо сад у Глазгоу неких двадесет и тсет хиљада куКа под билетом, као што држимо шест нарочитих ноЛних инспектора, који их у свако доба могу прегледати. Овај преглед они, збиља, и врше кад год на коју кућу посумњају; али у нарочиту инспекцију иду око пола ноћи, да чине своје до зоре. Где

! год нађу да је закупац пустио на конак већи број лица, но што је закон прописао, одмах се протокол састави, и сутра дан дотични кривац од власти позив добије. Редовно два путапреко недеље предстају они суду као сведоци, по тужби коју су противу кривих закупаца подигли. Саму ноћну инспекцију своју они врше обично у двоје, имају тада на себи своје инспекторске униФорме, и носе ноћне лампе. Колнко пак ови људи иосла имају, може се, судити и по томе, што они изврше неких иедесет хиљада инснекција на годину, и том приликом ухвате, просечно, пет хиљада криваца. У последњој (1895) години извршили су 35,722 прегледа, и нашли 3868 противних случајева, дакле, знатно више преко средње мере. Од ових, 2965 добили су само њихове опомене, 614 њих је укорено, а 289 влашћу кажњено. Било је даље случајева у средини вароши, где је сиавач требао да има свега 400 кубних стопа ваздушна простора, а он је имао свега 98, 89, или чак, и само 76! Читалац може појмити страхоту ове тескобе, ако представи себи дотичну „собу спаваћу" у виду једнога сандука, који би имао шест стопа у дужину, три у ширину, а четири у висину! Какав је ту морао бити поноћниваздух, а какав ли смрад изадах, зато минемамо ни речи да онишемо. Доста је ако знамо, да је овака једна законска уредба и строго ограничење кућних и собних просторија, била за нашу варош једна тешка невоља и сиња нужда. ЈБудска маса нашега Глазгоа, која долази нод редовну инсиекцију нашег санитета, то је војска од најмање швздесет хиљада душа, и то војска која крије у себи и најопасније елементе друштвене. Да прореди њене густе редове, неуморну борбу I воде хришИанске душе наших Филантропа; да се, колико толико, одржи ред у тој страшној маси и мешавини, иолиција наша мора да буде на мртвој стражи и вечној опрези; а да не би боравишта њена постала и грозна легла куге и заразе, санитетско оделеље наше мора да бди и лебди дан и ноћ без прекида. Било да сретамо ове бедне типовеулицу Формалних „кирајџија", или у виду укућана „закупских" и „билетских" кућа, они јесу и остају за нас, скоро увек, изгубљена деца човечанства. Ту је у истини тешко погодити: шта је код ових људи горе, — шта ли црње —- да ли стање или занимање? То је маса, која нити мари нити хоће да зна за какав ред и иоредак, која чак ни ту реч неће да чује; и онда, шта је остало власти, него да ју силом нагна: да буде, бар колико толико, уредна и чиста. Делећи ју по класама, могли би рећи, да се онај део те масе који доспева до тако званих „ намештених соба и , да се он од осталих, и горих, одликује осуством поноса и амбиције, разумемо, тиме: што и не мари да што има, па не мари ни да што буде. Све док не дође санитетска власт, да их из нездравих легала избије, ови ће људи лежати у ђубрету, и трпети да их гад једе. Али они заслужују и нешто сажалења; јер су они и најчешће жртве оних друштвених хајкула, које их у лицу бездушних закунаца под кров примају, па ту, пре а после, и прогутају. После њих, али ништа боље, долазе они становници „заједничких станова" и „билетованих кућа." И они имају некакав жалосни