Beogradske opštinske novine
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ
Год. XX.
НЕДЕМ 3. Ш1РТА 1902.
Број 9.
г ЖЖ*ЖЖЖЖЖЖЖЈГЖЖл
ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-П7Т 1Д Е Н А : За Србију на годину « динара на пода године 3 „ За стране земље на годину 9 ,
ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ АДМИНИСТРАЦИЈИ ЛИСТА А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ УРЕДНИШТВУ РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈ7 ОЕ
0ПШТИНСК0 УРЕЂЕЊЕ
и
АДИИНИСТРАЦИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Оер Џемсу Белу иредседнитсу оиштине Глазговске и г. Џемсу Патону иредседнику Уједињених Цуаејских Удружења — Велике Бри/ганије и ШрскеЈ
(15)
Година 1896 ^ VIII ВОДА И ВОДОВОД
(НАСТАВАК) Такса за воду, коју је Глазговска Еум\аанија од својих потрош&ча првих година н^плаћивала, износила ја иет шилинга на кућда кириј е испод четири Фунте стерлинга; шеф шилинга за куће с киријом између адмр« и шест Фуната; седам шилинга за куће с киријом између шест и осам Фуната; и пет од ето од киријске Суме за све куће са киријом преко осам Фуната стерлинга. Такса за воду код Ерансгонхил Еумштије била ј е ј евтиниј а за кириј е од шест фуната стерлинга па на више, достижући максимум од 42 шилинга за куће с киријом од 60 Фуната стерлинга, као и за све веће кирије. Само, ваља имати на уму, да су у првој десетини овога (деветнајестога) века, куће с киријом од преко 60 Фуната стерлинга биле ретке. Исто тако, ваља имати на уму, да ове кумпаније нису имале права да иринуде потрошаче на потрошњу њихове воде, ни плаћање одговарајуће таксе, него су једино имале право на иродају воде, као и на наплаћивање своје таксе од оних који ју драговољно троше. Глазговска кумпанија показала се у брзо као успешна трговачка радња, и у години 1816 за њене акције, које су номинално гласиле на бОфуната стерлинга, плаћало се 76 Фуната стерлинга. Али то се не може рећи и за Кранстонхил кумпанију; јер ова, за свих тридесет година засебна јој опстанка, није кадра била да плати својим акцијонарима ни стоти део уложена им капитала. То је, дабогме, било зло. И за то у години 1812 ова кумпанија изради одобрење Парламента, да повећа свој капитал са још 10.000 Фуната стерлинга, као и да може до те суме доћи путем зајма. Сем тога, у години 1819 она буде принуђена да и опет моли Парламенат за још озбиљније повластице, као на пример, за премештај своје машинске зграде са положајајој на реци исиод града на други положај изнад града. И доиста, варошка нечистоћа и Фабричко ђубре толико је за оних десет година заразило воду из Клајда, да ју више
није могуће било вући за пиће код Андерстона. И Кранстонхил кумпанија би усљед тога приморана да измести своје црпке и резервоаре на Далмарнок , или, мало ниже испод машинских зграда трговачка јој так маца, Глазговске кумпаније. Са те тачке њој је сад ваљало црпсти воду за резервоаре у 1{ранстонхилу, а нове резервоаре подићи у Гарнетхилу за додавање воде вароши. Али, како је све ово значило потребу нових и огромних издатака, тп се основни капитал друштвениподигнена циФру од 200,000 фуната стерланга, с правом задужења до суме од 50,000 Фуната стерлинга. У истом сазиву Парламента, и Глазговске Кумпанија за воду добије законско одобрење да повиси свој капитал на 200,000 фуната стерлинга, као и право да се задужи са 60,000 Фуната стерлинга. Истовремено изједначе се и кумпанијске таксе за воду. Према томе, минимум таксе за воду од куће одреди се десет шилинга, а максимум на десет фуната годишње. За кућне кирије испод 100 Фун. стерлинга одређена је на 7 Фуната и 10 шилинга од сто, а за кирије иреко 100 Фуната са 5 Фуната од сто годишње. Са овако проширеном и влашћу и правом, обе кумпаније запну да задовоље своје муштерије. — Па ипак, то им је ишло врло тешко. У истини, оне једва да су кога и задовољиле, сем својих акцијонара, који су у брзо имали дивиденду од седам по сто, са изгледом на све већу. Али, кумпаније нису предвиђале да ће Глазго тако нагло порасти,још у првој половини истога века. Вода њихова није ни од самога почетка могла бити слободна од сумње, али ју је нагли раст Глазгоа све више тровао, док ју најзад и није направио оним кужним и опасним елементом за какву је знамо. Усвојено Филтровање било је и незграпно и недовољно, а шта то значи код пијаће воде, није, дабогме, нужно ни доказивати. Сем тога, сваки галон такве воде воде морао се дизати, снагом црпака, на знатну висину, по цену велика трошка; па и онда су ју узвишени крајеви вароши и неуредно и недовољно добијали. Било је, чак, крајева вароши до које висине водовода није никако ни доспевала, и тако су људи из тих крајева морали ићи на воду, у место да вода иде до њих. У оваким приликама није, наравно, могуће било никоме остати равнодушним, ни сматратиове кумпанијеза што друго него друштво за невољу. Питање о веЛим и чистијим изворима воде, тада само природно и неодољиво, дође на дневни ред. Дакле, још у години 1829, а то ће рећи неких десет година по појачаним по-
властицама дотичних кумпаниЈа, постаде Одбор Оиштински изразом и тумачем јавних тужабаграђанства на недовољност количине воде. Више и од тога, те су тужбе гласиле : да кумпаније не врше своје повластичке дужности, и да немају, као што би требало да имају ноћу, пуне цеви воде за случа] ватре. Али, налазећи наслона у слову закона, па ругајући се духу истог, кумпаније се одупреше Одбору. Противно гласу тужбе, оне су тврдиле: да су по закону дужне само да даду воду за гашење пожара, али не и да држе бадава воду у својим цевима. Како му драго, једна од кумпанија, а то је Кранстонхил Кумпанија, нађе, у 1833 години, да се доста борила — неких 25 година — и са својом глазговском супарницом, и са несигурним муштеријама, и са неблагодарним светом, па пристаде на погодбу која јој је доносила: сиајање и стаиање са Глазговском Кумпанијом. По себи се разуме, да је ова погодба изазвала најживљи отпор код Општинског Одбора, који се с правом бојао моноиола у трговини са тако битном намирницом животном. При свем том, предлог законски о спајању кумпанија дође пред Парламенат. У први пар и пропадне — али му се кумпаније упорно врате. Тада падне и прва реч у новом, реформшаном, Одбору општинском : да општина, кроз свој Одбор , једина има искључну контролу над водом коју варош и грађанство пије и добија. У марту 1834 г. Хенри Денлоп поднесе предлог којије, између осталога, садржавао и оваку једну резолуцију: „да с обзиром на Факт, што одбор општински данас излази из већег изборног тела но до сада, да јавна корист захтева, да се снабдевање вароши водом врши под његовим (одборским) надзором, да сам водовод пређе у својину општине, као и да сав добитак на таквоме послу има служити подмирењу јавних потреба". Предлог г. Денлопа буде лепо примљен и прихваћен, и у скоро за тим учини се код дотичних кумпанија покушај: би ли оне пристале да се са својом повластицом растану, у корист општине? Али ове то одсудно одбију. Чак изађу понова, у 1836 години, са својим ранијим тражењем да им се дозволи потпуно спојење. Овај корак повлашћених кумпанија нагна општину на заузимање одређеног положаја. И она, и општина, изађе пред Парламенат с тражењем повластице, али да откупи оба водовода, и да их стави под управу једног јавног тела. Тражење општинско није успело, али је покварило посао и повлашћеним кумпанијама, јер је имало за резултат : повлачење оба предлога.