Beogradske opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XX. ИЕДЕЉА 28. Ј7М 1802. ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-ПУТ Ц I-: II V : За Србију на годину е, динара на пола године 3 За стране земл>е на годину 9

Број 30.

ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ АДМИНИСТРАЦИЈИ ЛИСТА А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ УРЕДНИШТВУ

РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ НЕПЛАБЕНА ПИСЖА НЕ ПРИЖАЈУ СЕ

ОПШТИНСКО 7РЕЂЕЊЕ

и

АДМИНИСТРДЦИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу иредседпику оџгшгите Глазговске и г. Џемсу Патону иредседнику Уједип.ених Музејских Удружења Уједињене Краљевине — Велике ПританнЈе и ИрскеЈ

Годнна 1896 XIV

(32)

ГРАЂЕВИНСКИ ПРЕОБРАЖАЈ (НАСТАВАК) „Најновији, па у неку руку" — веди даље г. Чизолм — „и иајиитереснији додатак грађевинскоме предузећу градскога повереништва јесте, још недовршени, ,, Дом за сиротне фамилије Да би се одмах разумели, рећи ћемо, да ово није, као што би многи помислшш, дом, у коме би нерадени и немарни родитељи бшш ослобођени сваке бриге за своју децу, и где би им се дала прилика да пребаце тај терет на плећа доброчине општине. То не. Овај је дом само ]'едан покушај да се најдостојнијој класи сиромашних родитеља створи могућност: да ураде нешто више и за себе и за своју децу, но што би то кадри били учинити без такве помоћи. А ако би нас ко год упитао, па која је то најдостојнија класа сиротних родитеља? онда би наш одговор могао сваки лако погодити, јер би он гласио: онај ред сиромашних а поштених раденика, чија су деца остала без мајке, као и оне сироте а честите удовице, које су и сувише рано деци својој ранитеља изгубиле, и без помоћи са нејачју на улици остале. Дакле, замислите шта овој сиротиљи, — кад се пред таквим гробом родитељским нађе, остаје да ради? Да иде на посао у пет или у шест у јутру — још и није ништа; али ко ће да се брине за дечију храну и негу код куће? Ко ће да остане и да их чува? јер неко треба да је једнако код нејаке деце. А кад родитељ њихов нема никога код кога би их оставио, а сам не може око н>их да се нађе, онда — и опет питамо — шта ће да ради са својом нејачју? Хоће ли их закључати у соби, или ће собу за њима закључати, или ће их оставити са отвореним вратима, — на милост и немилост комшилука? Рецимо да је тај несретни родитељ отац, а не мајка, оној јадној деци, и да се, као јача снага у борби за живот, постарао за неку старију жену која ће се око деце наћи, док је он ван куће на раду. Каква јемства дају такве жене туђој деци, и кад су добро плаћене, а камо ли кад напред знају да су у служби сиротиње себи равне,

и кад се по таквој невољи такве службе и примају? Искуство је показало у небројено случајева, да су такве жене читаво ироклетстео за туђу децу. Ну, ни то није све. Јер се отац, или и мати, такве деце с вечери кући враћа, једва држећи се на ногама, од умора и свакодневнога напрезања. И сад тај човек или та жена треба да засучу рукаве и да запну да почпсте собу, да исперу басамаке, и одговоре свима захтевима модерно -санитетскога закона — ако т.ј.нисуради да их, опет, џолиција хвата и казни.. Тражити то од оваке сиротиње, ми смемо да кажемо, да је чиста грехота , па и иемогуНмост. Чак смемо да кажемо, да се чемерно стање глазговске сиротиње даје у многоме објаснити данашњим претераним теретима, који се у виду закона, санитетских и других, једнако товаре на њена леђа, и онако већ одавно претоварена." „Дом за спротне Фамилије, дакле, намењеп је удовим родптељима. многе а нејаке сирочади, и у њему има 160 соба, у сваку од којих може комотно да се смести родитељ са троје деце своје. Свака соба је стаи за себе, скромно је намештена, греје се зими цевима с врелом водом, и има електрично осветљење. Овакав распоред чини те је потреба за послугом сведена на најмању меру. Док су родитељи на раду, Дом им чува децу и негује, ако су нејака; а, ако су одрасла за школу, онда их у одређене часове и шаље у школу. У Дому има и сала за дечије кретање и играње, као што има за све укућане заједничка кујна и трпезарија. Међу тим, нека се разуме, да овај Дом није то што и каква милосрдна установа. Сваки родитељ ту илаИа извесну суму на име собне кирије, па и на име неге и изхране своје деце. Једном речју, дакле, ово је кућа у којој се сиротне Фамилије само ирихва%ају, где се т.ј. родитељима нејаке сирочади пружа само материјална могућност да своју малену зараду употребе, како се најбоље и најлакше може, за добро своје и свога порода." Толико г. Бела Чизолм. Од своје стране, ми имамо само да кажемо, да ни очима најнехатнијега иосетника наших великих вароши није могао умаћи крупни Факт: да крчме и механе најбоље цветају у нашим најгорим и најсиротниЈим крајевима, као и да их ту највише и имаде. Ова вера личи на печурку, што расте и буја у мрачној низини, у влази и каљузи, из које природно бежи сваки виши живот. Дабогме, да је у маси имања које је оиштинско повереништво града Глазгоа откупило било у циљу варошкога препорођаја, било и масе оваких крчама и стечених права

механских, а све коЈе је представљало извесну трговачку вредност. Ну, да би се ово зло и у клици могло чупати, градско повереништво одмах на првоме кораку свом реши: да се никоме на новоме имању несме дати механско никрчмарско право; па, пошто је ту скоро истекло и на старима право свију ранијих закупника, то се данас ни на једном оиштинскоме добру, ни земљишту, не може продати ни једна кап алкохоличног пића. * * * Једновремено са напрезањима грађевинскога повереништва града Глазгоа, на носжу су били и други чиниоци; те, и ако у мањем степену, знатно су донринели да се Глазго опрости многога чуда и многога кужнога легла, а на место њихово добије и шире груди своме расту и здравија нлућа своме дисању. Као главни од ових чинилаца цоказаше се велике железнице , које просекоше своје пруге кроз само срце вароши. Тако, на пример, Главна Градска Жељезница прегазила је и почиетила неке од најгорих квартова варошке средине; док су пруге Југозаиадна и Северо-Британска, састављајући се на заједничкој им станици у Високој Улици, збрисале масу људских јазбина и страхотних ћумеза. Најзад је много у овоме правцу урадила и Централна Каледонска Жељезница , која је уљудила цео крај око „Глазговскога Крста," а за тим и цредграђа Стабкрос и Андерстон. И докје па једпој страни градско грађевинско повереништво, оличено у општинскоме суду и одбору, утонуло било у послу око варошкога преображаја, и предвиђеиог и непредвиђеног законом од 1866 године, — градска иолиција, запне на истоме задатку по другим крајевима. Тако најпре у години 1873, а за тим у години 1877, она (полиција) стече и особено иарламентарно овлашћење: да измени, да прошири и исправи неке од варошких улица, а да и са свим нове отвори у другим квартовима градским. Првенствени циљ ове регулације био је, дабогме, тај: да се Глазгоу обезбеде бодве и лакше везе унутарњега саобраћаја; али се том приликом иостигло и нешто више, јер се узгред извршиле и многе тачке санитетскога програма града Глазгоа. И овај је план у извесним деловима вароши до сада и изведен по цену од 223,000 Фуната стерлинга (пет милијуна и 575,000 динара у злату). У осталом, вреди и са благодарношћу поменути, да је грађевинско повереништво града Глазгоа наилазило на своме трудноме путу и на многу ириватну потпору. Тако, на пример, разна добровољачка и хумани-