Beogradske opštinske novine

Број 48

— 282 —

Гол. XXI

постало. Човек умире у нади, да ће се тада смирити, ми закопавамо наше мртве верујући, да им поклањамо вечити мир. А зашто законавамо наше мртве у ирописној дубини земље, за што их, кад су се већ једном смирили, и кад нам више не траже ни хлеба ни воде, не оставимо у стаклене ормане код куће, па да их сваки дан гледамо, јер су нам били, може бити најдражи на свету? Одговор је веома лак, одговориће нам свако, да мртвац после извесног времена смрди, да почиње да трули и да се распада, а наука је утврдила да трулење и распадање ништа друго није, него један хемијски процес: сагоревање. Ако сте видели цркнуту мачку на буњишту са милијон црва и мушица на њој, псто тако иредставите себи и човечје тело у трулењу и распадању да изгледа онако, као горе споменута мачка. Како грозно нзгледа човечји леш, кад се из гробља ископа носле 6, 9 и 12 месецн лежања. Милијон милијона живих створова разносе тело нашег најмилијега. Ти се живи створови рађају у моменту нашег умирања опи живе из наших негда животних сокова, они се гаје на наш рачун, а кад нас ноједу растурају се даље, да траже нове жртве. Па је ли то онај вечити мир , који ми замишљамо, кад умиремо, да ћемо се једном смирити. Да драги читаоци, то је тај обећани мир, да нас други једу и глођу, докле год нас са свим не поједу. Па баш зато и прелазимо уздпгнуте главе оном колу људи, који проповедају модерно сиаљивање. Реч спаљивање пе одговара тачно оном значењу, које ми разумемо. Спалити значи метути нешто на ватру и сагорети га. Међу тим модерно спаљивање не излаже мртваца отвореној ватри, већ га само излаже на преко 1000 степени угрејаном ваздуху, те тај ваздух на толикој температури изазива у телу брзихемијски процес, који се још појачава вештачким довођењем спољнег ваздуха пуног кисеоника, који врши оксидацију органских делића тела. Тај се процес као год и онај горе поменути, зове сагоревање. Дакле у модерном спалшпту исти се процес врши као и у затвореној раци, само с том разликом, што процес у гробу траје најмање 10 година а у пећи само један и ио сат. После тог времена се од целог човека нађе само пепео и по неко тврђе парче кости. Пепео се брижљиво скупи у зато нарочито одређену вазу, и у тој вази уживају остаци једнога човека заиста вечити и апсолутни мир. Овај начин сахра њивања добио је примену у Швајцарској. Француској, Немачкој и осталим западним државама. У Аустррџи нијејош ни Факултативно одобрење добијено т. ј. у Аустрији још није допуштено ни подизање пећи, без општег присилног спаљивања, већ сви чланови и присталице друштва за овакво модерно спаљивање, возе своје мртве у Готу у Немачку, па их онда у вазама враћају кући. Вазе се чувају или код куће или у гробљима. Дивно гробље са вазама има Гота; докле у Цириху и Паризу копају вазе у земљу, дотле је у Готи амФИтеатрална округлииа те су сви степени окићени богатим вазама. Овакво гробље називају и колумбаријум, спаљивање зове се кремација, а пећ за спаљивање зове се крематорија. Као год и свака новина, тако исто и модерно спаљиваље мртваца наилазило је, па налази и данас на тешкоће, које ако да

Бог, све ће срећно пребродити и постати једно опште добро целому свету. На првом месту били су на западу противни овом спаљивању црква и иомови. Они сматрају спаљивање за поганско, а за праву хришћанску особину држе да је покопавање мртвих у земљу. Истина је, да је у предхришћанско доба био обичај да се мртви спаљују на ломачи, те је то спаљивање доцније католичка црква и употребљивала само за јеретике, вештице и изгианике нз вере, алије исто тако нстина, да је хришћанска црква проиоведала и опште васкрсење, те је сам народ одустајао од спаљивања, да би као бајаги, сачувао своје тело, кад му кад тад буде затребало. Међу тим је и ово истина, да ни једном речп ни стари ни иови завет не доноси ни једну добру реч закопавању, нити рђаву спаљивању. Непријател>и ове установе замерали су јој и са *6стетичког гледишта, а баш са тога гледишта изгледа да је модерно спаљивање испунило све захтеве. Зар није сто пута лепше изложити леш нашег најдражег високој тсмператури, где ће се по природним законпма претворити у пепео и гасове, који не смрдећи остављају нећ и разпосе дах нокојников на све стране, него ли нзлагати тело, које сме до јуче љубили, трулежу и распадању, и неиаснтој прождржљивости милијонима црви и другим подземним животињицама. Сетимо се с грозом, како изгледа оно лепо лице, које нас је љупко некад гледало, само после неколико месеца лежања иод земљом. Сетимо се оглоданих костију и ноједена носа, сетимо се задаха оиог страшног, па ћемо одмах бити на чисто, да ли потпуно не одговара естетици она савршена чистоћа при модерном спаљивању. Наши противници замерају и са гледишта агрикултурног. Они мисле, да ће опште увођење спаљивања још више шкодити плодности нашег земљишта, јер ће се горењем огромпе количине дрвета и угља, биљу а тиме и животињама, одузети важни примесци азота. А то међу тнм у ствари не стоји. Ну најважнији навод је против спаљивања криминално гледиште. После спаљивања, иаравно, да није могуће доказати убиства, тровања, трудноћу нити идентичност мртваца. Али кад би се увело обавезно лежање мртваца у мртвачницама, кад би се увек вршила два лекарска прегледа, један одмах носле смрти, а један после 48 сати пред сахрану, кад би се у сваком, или сваком сумњивијем случају увела обавезна секција у нројектованој просектури, надамо се, да се неби нп један злочин могао сакрити. Противници пас плаше, да се у обамрлости може и жив човек спалити; на то им одговарамо, да се обамрлост може констатовати за 48 сати иеиосредног надзора, и да се по излазу мртвачких Флека још ни један није вратио из мртвих, а ако се деси, узмимо баш случај обамрлости, он је у првом моменту, чим стигне у пећ, мртав те и тако отпада бојазан за ону страшну смрт, што је обамрли имају у затвореним сандуцима или гробиицама, где од страха, загушености и глади испуштају своју у опште измучену душу. То су била 4 разлога наших противника. Ми их пак имамо само три. Естетички разлог познат је читаоцима.

Други је разлог хигијенски. У целом свету, као и код нас, бирају се за гробља најоцедитија места. Метеорска вода ионире кроз гробове, спира кости, раствара још са свим не иструлеле лешине и носи све састојке са собом у долину, одакле се као изворска или бунарска вода употребљава за пиће. Скоро у сваком селу наићи ћете на бунаре, са којих се више вода не носи. јер су загађени, а готово свима таким бунарима је узрок гробље у суседству или пак нова водена жица, која нам долази онет од гробља. Гробља су дакле стогодишњи неисцрини извор најразличитијим оболевањима. Оснм воде игра врлу велику улогу и подземпп ваздух, који нам са гробљишта шири најразноврсније болести. (НАСТАВИТ.Е СЕ)

II А Р Е Д В А И ако постоји наредба овог суда још од 1892 год. коју је пооштрила Управа града Београда наредбом својом од 14 ар. м. ЛЈУИ 3153, ппак се овдашњи пиљари лебари нпкако не иридржавају те наредбе већ и даље сресгвом својих момака шире заразу шарлаха тиме: што ношењем хлеба обиђу и заражене и неззражене куће, и на тај начин долазе у додир са члановима из заражених п незаражених кућа. Да би се томе штетном и по здравље убитачном торбарењу разношења хлеба по кућама сгало на пут и сузбило ширење ове опаке заразе, суд оппггине београдске на основу §. 326. кривич. закона, с погледом и на закон о чувању народног здравља, издаје ову Н а р е д б у: Свако торбарење са животним намирницама, а нарочито разношење хлеба по приватним становима најстроже забрањује се, и ко се у овоме ухвати и после ове наредбе, биће најстрожијом мером кажњен по §. 326. крив. закона, и то новчаном казном од 10 до 100 динара или од 1 до 20 дана затвора. Објављујући ову своју наредбу општински суд очекује од свију, да ће од своје стране све што се може учинити, да се ова опасна зараза угуши, и наш подмладак обезбеди. Наредба ова важиће чим је управа града Београда одобри. Од суда општине града Београда 4 новембра 1903 год. КБр. 2438, Београд. Иредседник ошпт. београдске Коста Д. Главинић 3а секретара Јов. Јовановић На основу §. 326. кривичног закона Управа града Београда одобрава наредбу суда општине бооградске о забрани торбарења са животним намирницама од 4 овог месеца КБр. 2438, с тим, да се за непослушност исте казни од 10 до 150 динара новчане касне или од 1 до 20 дана затвора. Управник Београда М. Церовић ' ЕБр. 33670 7. новембра 1903 год. Београд