Beogradske opštinske novine

СтранД 50 п јгт~м -г-дм.у-г-адг-д-г •• зора тако допао, да су ; а готадво еепрекидна пљескања « лупања руку, као -знаци обштег одобрења пратила. Ми се не еећамо да е осим (кеколико из историе народне сочинена коимада, ико« толико уобште упечатлана на публику причииио, колико ова-и, нити е наша београдска иначе за више роле доста ладна публика пр>и мкоем толико живости и обштег одобрења показала колико при овзм." Даље 'констатује да је то знак да се укус београдске 'публике све еише иодиже, а и да је Ђурковић „заслужио обшту похвалу 1због мајеторског Представленија." Интервсантна је и једна белешка која ^се односи на београдску позор. публику, и која је објављена 1тих дана у „Срп. Ноаинама" у рубрици „Дружевни живот": „Овом ће М10 приликом приметити, да би потребно било да се 'скидају шешири и еисоке капе у театру од сфане публике; ер иначе ако ио досадашњем остане, мнош ће престати тамо долазити само зато, што се из етражни клуна ништа на бини од шешира и капа видети не може." Као што чзидимо исте невоље, о којима се и у наша времена дискутовало, у она су још времена узнемиравала позоришну публику. Сада је позориште напредовало не може боље бити. Па ипак почетком 1848 год. публика гаоче ив непознатих разлога (сигурН |0 не због великих шешира и капа) да се одбија од позоришта. Кућајебила све шразнија. Рецензент ,,'Просветних Новина" (Ђорђе Малетић) морао је уздахнути пишући да се „од неког вре^мена" тако одбио „народ од позоришта" да ће се друштво сигурно морати раопустити и завршава своју белешку речима „како Срби лако заводе, ал' тешко одржавају" и да за њих „свако чудо само за три дана траје." Представе су даване до краја !марта 1848. Шта је даље било те године нема података. Вероватно је да .су дилетанти давали и даље предатаее. ( У ноћи између 15 и 16 априла 1849 год. појави се пожар у позоришту и оно изгори „до темеља." Тако је Београд поново за дуже времена остао без позоришта. Несуђено позориште на „Зеленом Венцу." Под утицајем бурне 1849 г,од. Београд је кренуо напред и у патриотском и интелектуалном смислу. И један од првих плодова |тога новог стања, била је жеља да се добије стал1НО месио позориште, које ће живом речју спремати нове ганарације на све оне узвишене послове, који 1оу били у изгледу за блиску будућност. Отуда 1851 год. окупило се око двадесегг виђених београђана у београдском „Читалишту" и између себе изабрали одбор „љубитеља народне просвете," са задалком да оснују прво стално позориште у Београду. Тај одбор „љубитеља просвете" упути 31 јуна исте године акт Министарству Просвете о своме постављеном циљу и замоли га „да

— ■"■■■ г ' аа ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ оео предпријатије одобри па и од своје стране наклоно му у ствари буде." Убрзо Влада одобри правила овога одбора, и одреди му место за грађење позоришне зграде на оадањем „Зеленом Вевцу," управо на месту где је данашња пијаца. Колико је влада била наклоњена овој идеји оонивања сталног 'позоришта, види се најбоље из факта, да је актом од 20 фебруара 1852 год. упутила одбору и суму од 2000 дуката цесарских 30 позоришну зграду, са примедбом „да ће се тај новац тек онда на то зидање употребити, кад се од добровољних прилога ов.а она сума добије, која ће нужна бити да се сав театер овида." Дошавши тако брзо до извесне материјалне подлоге, одбор реши да почне да купи пр-илоге од грађана за и-сту сврху, и 2 марта исте годин-е Ђорђе Малетић, један од 'вајвећих ондашњих позоришних људи, одржи „беседу" у којој је „показао и доказао велике толзе постојаног театра, и цјел за које је грађанство сакупио". После беседе приложници упишу своје прилоге, који у укупној суми, које у новду, које у материјалу који је доцније пр-оцењен, достигоше суму од 35.178 форината и 17 крајцара. Миша Анастасијевић (ко!Ји је оставио држави стару зграду Университета) унисао је сам 100 цесар. дуката. У нрвом позоришном одбору било је око двадесет чланова, и ми ћемо побројати овде само оне чија су нам имана и данас внапа, ако не више овојим радом оно бар својим шотомцима, данашњим виђеним . београђанима: председник Стеван Стојановић, -оид. члан државноГ савата; подпредседник Ја1наћ Кумануди, тргов. казначеј; члановн: Миша Анастааијевић, Стеван Миљковић, Коста Цукић, Ђорђе Малетић, и трговци Риста Величковић, Дим. Дакић, Ђорђе Попадић, Дука Пешика и Хаџи Тома Опуло. У то време живео је у Београду неки инжињер Касано, Талијан по народноети. Као странац, Касано се учини Одбору најбољи од свију инжењера у Београду, и њему >се уступи да он изради план за прву београдску модерну и праву позоришну зграду. Једина смеггња била је у изабра1Ном земљишту за позориште, јер је до мало еремена раније ту била вечита баруштина. Зато Одбор ■поручи Каеану да, земљиште пажљиво испита, и да види да ли се под муљем и калом који покрива тај терен, налази здрава, тврда земља на којој се једино 1 може зидајти. И Касано поднеее извештај да се слој воде, 1који се налази на томе земљишту може одвеети на ни,же канали-ма, а ,да је доњи елој земље сух ,и постојан. И 0 'тпоче ее са, зидањем. Данае видимо из еачуваник статистика да је зграда била погођена за 51.418 форината, и да је одбор пошписао уговор о зидању са пре-