Besede dra Mih. Polita-Desančića

ншг сшшатијама предусрела (Кретање). Дотле, докле се устанак само око данматинске границе вио, докле је локалног знанаја био, Аустро-Угарска није имала великих симпатија за Турке. Ал кад је устанак веће дименспје узео, кад је поиело изгледати, да ke се мШки изрсдити општи устанак српског народа у Турској и да ke за собом повући мешање Црне Горе и Србије, тада политика Аустро-Угареке узе други правац. Само што се у Цариграду и оно прво знало и што су тамо од .вутине беснили. Аустро-Угарска да евоју лојалност према Турској докаже, допусти на велико чудо читавог света, да се турска војска у Клеку искрца и хришћанским усташима за леђа падне. Но и у овом неби што изванредно лежало. Али држаље Аустро-Угареке према Србији, то је тек чудиоватоА „Када је месеца августа у Београду из.била министарска криза, и кад су сви знаци показивали, као да ће ее Србија у устанак умешати, тада кнез Вреде, аустро-угарски главни конзул у Веограду управи на српску владу ту претњу, да ако Србија прекорачи Дрину, да Ге Аустро-Угарска посести Србију. Но и у овом неби што особито изванреднога лежало. То је могла Аустро-Угарска чинити, по сопственом увиђењу, на сопствену опасност и на сопствени трошак. Но што сад сљедује, то је занимљив случај, кога ја досад бар у дипломацијн читао иисам.“ ~ Аустро-Угарска свагда, кад хоке што на истоку да ради, има обичај да се заклони за тројну алијансију. Министаретво извањских послова распрострло је у полузваничним чланцима вест, да је Амстро-Угарека добила пуномок од Немачке и Русије да поседне Орбију. У Берлину и Петрограду јако се чуђаху томе: Бисмарк и Горчаков нису знали ии једне речи о том (велика веселост). А шта је била томе посљедица? То, да је министар извањских послова био иринуђен све

235

ББСЕДА ПРП РАСПРАВИ АДРЕСЕ Г. 1875.