Besede dra Mih. Polita-Desančića

равноправне народне смободе. и општег благостања, а оеобито feeiio подупирати зак. предлоге. који иду на повишење привредне енаге. а на смањење прекомерних терета. Но врло нас је ожалостило. да j највишој престолној беседи нема спомена о једној од најважнијих унутрашњих ствари, а то је : питање народности у Угарској. Питање народности зак. чл 44. од 1868. није решено, јер исти зак. чланак није задовол.ио и не задовоњава народности : па и сам тај законски чланак не извршава се ни у једном евом §-у, дакле постоји само на папиру. а не и v животу; не обзируки се још и на то. да исти закон. чланак у многим опредењењима отвара врата самово.Би, јер дотичним клаузулама закона. да се ~могукности“ све оетавња, постаје и сам закон илузорним. Постојећи закон о „равноправноети“ стоји на врло погрешном основу: на основу индивидуалности ; тако језик појединих народности у погледу унутрашње званичности не важи ни у нагјнижем кругу политичког организма; код срезких политичних и судских власти меета нема, а из општинског круга изгања се владиним упутством: да се извештаји општински и самој среекој власти имају подносити и на мађарском језику. Али ни начело „индивидуалности“ не изводи се у пракеи, јер нојединци на своје молбе и поднеске добијају одлуке у неразум.вивом језику. Постојећи закон о „равноправности народности,“ који је управо закон о искњучивости једног језика, ваља с гледишта његове непрактичности исправити. Жеља је пак свију народности у Угарскрј, да се закбн о „равноправности народности“ узме у основну ревизију у духу и правцу предлога од посланика српске и романске народности приликом расправе иетог закона год. 1868. поднесеног.

509

АДРЕСА СРПСКИХ ПОСДАНИКА Г. 1881.