Besede dra Mih. Polita-Desančića

517

БЕСЕДА ПРИ РАСПРАВН АДРЕСЕ Г. 1881.

тежње? Зато ваљда што не припадају мађарском племеhv? Осећај племенски иетина да је јак и моћан, но исто тако је мокан осећај и љубан према отацбинн. Тамо, где смо се родилп, где смо одрасли, камо нас хиљаду и хиљаду успомена вежу, где леже кости наших предака таково земљпште мора да је ипак мило сваком човеку. па мила је сваком сину отаџбине та његова отаџбина. Ја не знам. да ли је само уображење. али успомене мога детињства казивале су ми, да смо ми некад у Угарској, пре год. 1848. особито у слободним краљевским варошима најсретнији жнвот проводили. РСад је г. 1848. све изгорело, све пусто остало. па кад сам морао избећи далеко у Беч, а после кад сам за наукама далеко у иноземство путовао, свагда сам се сећао мог сретног живота у Угарекој. Али сада ја ту отаџбину више не познајем, јер на сваком кораку наилазим на неку појаву, која је у старо сретно доба у Угарској непозната била. а та је појава: племенско господство. Од кад се држава истоветовала са једним племеном, а тиме према другим племенима господујуРим га учинила, племенско господство морало је бити наравна посљедица. И ово има не само свога политичног, него и свог друштвеног значаја. У крајевима, где нема Марара, или где их има мало. сваки жупанијски четник, сваки варошки пандур, сваки судски писар и слуга погледа са оеекајем неког суверенитета на све оно. што није Мађар; на грађанина, на адвоката, на посланика све то држи да је лошије од њега. Жалосна слика! Год. 1848. укинуто је поданетво према спахији, данас постоји друга врста поданства; политично и друштвено према једном племену.“ „Жалостан је то прјав, жалостно је кад државници повољним околностима заслепљени заборављају на еве оно зло, што је незадовољство граранина једне отаџбине веГ једнрм проузроковало: жалостно је. кад