Bitef

Martin SPERR

ŠTA OČEKUJEM OD POZORIŠTA

3ta ja očekujem od pozorišta? Pre svega je potrebno da ispitam šta ja hoću od pozorišta. Ja lično nemam nameru da prikazujem šta je dobro ili rđavo u ovo naše doba, odnosno s obzirom na to da se teatar bavi ljudima u kakvom je stanju ovo naše društvo, već želim da ukažem na one što bi trebalo da se izmeni, na ono što može i mora da se izmeni! Smatram da u tom htenju —• bar u ovom trenutku leži zadatak mog pozorišnog rada. Mene u pozorištu ne interesuje mišljenje autora o ovom ili onom problemu iskazanom kroz formu dijaloga, već me zanimaju medusobni odnosi likova na pozornici, njihov odnos prema radnji i njihovi stavovi, kao i postupak kojim oni doiaze do svog mišljenja, odnosno kako su do njega došli. Ako pođem od činjenice da pišemo, igramo, gradimo i režiramo za publiku, onda moramo da započnemo sa onim što već postoji, sa onim što jc poznato, da se potom time služimo, da to menjamo, kako bi publici što bolje predočili promene. Slika našeg doba, ma kakva ona bila, mora da bude za publiku živa i razumljiva. Dakle pozorište, bar ono koje ja želim, mora biti kulinarsko.

Pozorište nije iiteratura. Literatura mora da bude samo jedno od umetničkih sredstava. Pošto pozorištc stavlja ljude u tok jedne radnje, mora po mom misljenju sve drugo (Slika, prostor, režija ) da služi samo jednom cilju: da se tok te price ili situaeije koju glumci prikazuju što jasnije iskaže. (Naravno ukoliko je dramski pisac bio sposoban da svoj stav sublimira u samoj priči, tj. kroz uloge a ne da ga iskaže kroz tekstove). No trenutna situaeija u teatru je takva da se mizanscenu daje prednost u iskazivanju duhovnog obračuna, prednost nad situaeijom i dijalogom glumca, mada bi on smeo da bude samo pomoćno sredstvo, koje samo potpomaže razjašnjenje situaeije kroz dijalog. Cini mi se da se u trenutnom pozorišnom radu potcenjuje vrednost glumca.

Pozorište postaje sve vise sterilna ostava naše nesavladane prošlosti. A time se dobija ugodno sredstvo kojim se može zaobići sadašnjost. Sa druge strane se izmišljaju i demonstriraju ekstremnosti i perverzije pri čemu se samo u vrlo retkim slučajevima prevazilaze obicne demonstraeije proste svinjarije. To povećavanje nadražajnosti diktira publika koja vise ne reaguje na smisaoni sadržaj komada već na nacin na koji je taj komad prezentovan. Ne odvija se više duhovni obracun, duhovna rasprava koja bi teatar, sa stanovišta publike, odredila kao moralnu ustanovu.

Burkhard MAUER

POVODOM NAŠE »MERE ZA MERU«

Prevod »Mere za meru« je već tokom prve prorade Martina Sperra postao prerada. Scenski manuskript koji smo potom zajednički sać ini I i imao je 119 stranica. On je u svojoj osnovi već sadržavao koncepciju komada. Druga knjiga, koja je već bila usmerena ka režijskom videnju imala je još uvek 104 strane. Tada smo prvi put posumnjali u to dali je »prevod« za naš rad prava reč. P. Zadekova gotova koncepcija konvencionalne predstave iziskivaia je dalje izmene i treću knjigu koja je imala samo još 77 stranica. Tad su počele probe. Skice scenografije i kostima su bile gotove, radionice su počele realizaciju. Cilj je i te prvobitne konvencionalne zamisli bio da se ritam, tempo i sadržinska napetost svake scene što jasnije izrazi, kao i da se što manje suzi asocijativni spektar unutar svakog odlomka. Zadek je to hteo da postigne vrlo izlomljenim all u osnovnom gestu ipak realistickim sredstvima. Odjednom se u jednoj sceni pokazalo da se ono što je realistickim prosedeom bilo vrlo teško postići i što je i pored svog napora ostajalo vrlo zamršeno i teško pregledno, vrlo lako postizalo prostom stilizacijom a da pri tom ni malo nije gubilo od svoje necphodne komplikovanosti. Bilo je to vrlo uzbudljivo. Jedno kraće vreme su sve scene probane na oba načina. Übrzo se pozakalo da taj novi put daje neslućene mogucnosti, da pruža zamamnu siobodu

u izboru sredstava te posle duge i uzbudljive diskusije sa svim učesnicima bi zaključeno da se mnogonedeljni rad i višemesečne pripreme odbace i da se počne iz početka. U prvo vreme nije bilo nl malo lako naviknuti se na novostečenu siobodu. Uskoro se pokazalo da i unutar te slobode postoje strogi formalni zakoni koji ©vise od prostora, tempa i ritma. Svi pokusaji da se scene unapred pianiraju su u početku propadali. Samo je na pozornici bilo moguće raditi na komadu. Bilo je to pravo iskušenje jer su odjednom sva sredstva za režiranje na slobodnoj pozornici bila dostupna i naizgled opravdana; aii ne za dugo: übrzo se pokazalo da je takav rad vodio ka formi koja vrlo podseća na ritualno pozorište, te su mnoge lepe ideje, mnoge »cake« pronađene i suviše lako(misleno) morale da otpadnu. U zamenu zato su iznađene mogucnosti koje se ranije nisu dale ni naslutiti, tako na primer da se teza »onaj ko je pod mantijom ne može da se prepozna« istovremsno i pobije i podrži: Narod uprkos mantije prepozna Kneza te ga zbog njegovog sadizma übija. Gospa Majer se pojavljuje kao novi Knez, takode u mantiji a Anđelo i Eskalus je ne prepoznaju. Mogucnosti za povećavanjem dlnamike postajale su praktično neogranicene. RezultaS našeg rada je sad pred vama. Iz literarnog pozorišta postade narodno pozorje.