Bitef

da bismo legenda prereli a drama sadašnjeg vremena: kako smo Ijatito jurišali na pokusaje da se revolucija pogradani; kako smo и traženju autentićnog lika sroga sveta išli patem kritike, bunta, destrukcije, kako smo se opirali vizijama paralenog društva, permanentne revolucije, seksualne revolucije, как о smo okas ali mudrost žena, beata i »gor ana«. Šta smo živeli i šta živimo? G de se zurriara »istorijski nesporazum« generacija? U norom nesporazumu? U auto-blokadi super apetita za totalnom promjenom? U izlizanosti reći, koję gube sraj Uri, neposredni, sa konkretnim istorijskim iskustrom porezani smisao i znaćenje? U teatru, po sroj prilici, taj nesporazum se neće tek tako okonćati: jer moja generacija, kada potpisuje isti iii slicne politićke sadrzaje kao predratna pokolenja, stidljiro izbegara ona relika pocetna slora, one male reči, one oblikovne fakturę, što je svojevremeno tako nezaboravno uspešno obavljala svoju misiju. Da li je trenutak predstave trenutak našeg žjrota? Angažovanost u teatru za тепе znači jedino onaj posebni način gledanja i razumevanja, koji se formalise kao izazov našoj neosetljivosti, kukavičluku, konformizmu, kao izazov nasim lakomislenim zakletvama, našim svakidasnjim automatizmima, nasoj pripitomljenoj, sverazumijevajućoj zdravoj pameti. Pisao sam oraj tekst za predstavu trazeći ćarobnu formula, koję nije bilo; hteo sam odrezati gledaoćev jezik i još mu ga krvavog, odrvenelog, vratiti и nema usta. Ako gledalac primeti da nešto nije и redu s recima, koję и njegovo ime izgovaraju glumci, operaeija je, što se mene tice, uspela i gledaočev jezik neče biti njegova skrivena pamet, negó i instrument za dijalog i razmišljanje. Znamo : nije sraka barka Nojeva barka i nije sraki pokusaj teatru da otkrije sroje noro lice, jedno od mnogih mogućih, spasonosan. Pirandellorih šest lica trafilo je sroga autora, ali dandanas Ы taj isti autor i njegovih sest istomisljenika uzalud trazili biedo lice jednog jedinog pozitirnog junaka. Nase savremeno pozorište, od partizanske drame pa naoramo, ne poznaje pozitirnog junaka. Je li to samo slućajno? (Duśan Joranorić) • . V Pisać tekstu i ujedno reditelj T* I Tff /~'Ш В JPt /1 predstare Dusan Joranorić, ш 9/ Шу С-»' Я zasnivao je oraj pozorišni dogadaj oblikorno sl s-r sm sl sm мv s* kao ritualn ° dogadanje, dog aaan je sst nekakre modne rerije; ona i kontrapunktno motiriše i podsńće ritual. Ali po nameri i pozoriśnom ućinku to je slućaj angazoranog teatru. Malobrojni glumaćki ansambl Mladinskog gledalisća podeljen je: na muśki hor to jest nosioca uniformi, koję su oblaćili najrazlićitiji predstarnici nasilja, militarizma, zarojeranja i uniśtaranja kroz rekore njihore razliĆite modne fazę urodi konferansa; i na żeński hor, naród, koji anoniman, modno neizdiferenciran u pepeljastim, zemljanim boj arna nekakrih bezrremenih zenskih

§ odora, izgovara zbivanje te po spoljašnosti promenljive mode: kao recito istog nasilja, militarizma, uništavanja. Żeński hor drži u rukama lutke dece, koja sa svojim i jastučastim trupom još vise pocrtavajunemoć, slabunjavost i istovremeno žudnju za Životom. Napred je postavljeno nekoliko drvenih vojničkih krstaca, а и pozadini perspektiva nebeskih svodova od bodljikave žice sa sijalicama koje su kasnije upotrebljene kao šrapnelske eksplozije treperavih zvezda. Predstava počinje и trenutku, kao otkrivanje spomenika narodu, kraj koga u nemoj pantomimi govornîci i aplauden sve vise tonu и тик. Aiz otkrivenog spomenika se, kao poległa trova, uspravlja narod, da iz mucave kuknjave pocne progovarati svoju večitu patnju, тики postojanja. Żeński hor kroz celu predstavu povišava traženja nekih osnovnih značenjskih izkaza, koje Ijudskoj i nacionalnoj zajednici natura pre svega ratno nasilje. U ritualnim pomeranjima i и pokretima hor je oblikovao glasovne i jezičke, recito značenjske prelive i ukrštanja bilo večitih, zapravo mitoloskih fragmenata: iz narodne pesme, poslovica, izreka, bilo iz svagdašnje savremene frazeologije i dnevne informativne upotrebe reči i sintagmi, npr. čovek, dom, borba, rad, sloboda, grob. Nasuprot tome ritualu, kao groteskni i komedijantsko-zabavni kontrapunkt, stoji modni ritual vojnika, ali koji je opet izuzetno efikasno upotrebio jezik, kako je on formirao frazeologiju nasilja, agresivnosti: dok, na primer, vojnici polagano komadaju lutku deteta, medu njima se odvija dvoboj übojičkih ili izazovnih uvredljivih fraza. Predstava dostiže svoj pozorišni i angažovani vrhunac, kada za vreme maÆranja fasističkih kolona, za vreme nemih bljesaka tanadi usred bodljikavih žica pada, sa uzvicima oslobodilačkih parola, ïena sa decom и naručju. U sledećoj sceni, kada jene narod traži svoje pale, predstava izrasta do símbolo buđenja narodnih večitih junaka; one donase delove svoje odeče i и partizanska odela oblače svoju decu narodnu vojsku. Ovo angazovano buđenje, ili traženje mitske, vécue antimilitaristicke istine postojanja ima svoj zaključak: za omladinu primeran и traženju i budenju znacenja pojma ljubav koji, kao iz bajke detinje-razigran epilog zavrsava predstavu. (Veno Täufer)