Bitef

savremenosti, što maze biti uslovljeno i sìnhornont pojavom širenja sumuji и valjanost ili osnovanost vrednosti modeme, tehnološke kultuře i civilizacije. S druge strane, moguče je osnováno trrditi da taj »revanš« mitskih sadržaja svesti prodire kroz naprsline raspada modernih vrednosti, koje su poput žida zaklanjale vrednosti drugih, и vremenu ili prostoru udaljenih kultura. Konačno, primetna je veza izmedu obnově mitskih sadržaja i krize hriščansíva, tim pre,jer su skoro po pravila, predmeti obnově úpravo pre-hriščanskog, odnosno paganskog porekla. U našoj sredini, taj pokret evokacije mitskih sadržaja, kóji uslovljeno označavamo и terminima novog paganstva, posebno je kristalisan a stvaralaštvu Oreba i Mikoviča. Na prostorima krize modeme umetnosti, и vremenu post-avangarde, stvaralaštvo Oreba uzdiže figure Učně mitologije, antropozoomorfna bića koja pružaju široké moguénosti kontemplacije i interpretacije. U tím figurama se može prepoznati arhaična funkcija bestijarija gotskih kapitela i gnostičkih atlasa, dakle sredstvo katarze i odvraéanja pogleda od iluzornosti sveta. Moguče je takođe и Orebovim figurama prepoznati sredstva Učně odbrane od sila prinude modeme civilizacije, kao i groteskně metafore njenih sadržaja. U svakom slučaju, mi delimo opažanje Mladenke Solman kada piše: » Oreb ne živi po stráni, ni и negaciji suvremenog kiparskog iskustva. Medutim, sadržaji kóji opsedaju njegovu svijest bitno se razlikuju od ideja и opticaju, pa forma raste kao zaseban segment и kojemu se reflektiraju iskustva prošlog i sadašnjeg ne ugrožavajuči i ne umanjujuči izvornost misii i dela. U Orebovoj skulpturi osluškujemo zvukové pradavnih vremena kóji poput Orfejeve harfě bude umrtvljene dijelove samih nas, otkrivajuči nam zaboravljena prostranstva vlastitog svijeta, и коте mit i stvarnost imaju podjednaki udio«. U poslednjem románu, jednom od najboljih dela srpske književnosti, Svetozar Vlajković tvrdi da je hrisćanstvo Slovenima übHo maśtu. Ta misao je i и osnovi stvaralaštva Milenka Mikoviča, kóji je krenuo putevima memorije arhaičnih i mitskih sadržaja svesti, evocirajuči bestijarije i panteone paganske, slovenské tradicije, od koje su ostali samo kostmi, ali tvrdi i čvrsti úpravo kao kost, probijajuči magie i prašine věková. Tim povodom, uputno je navěsti lucidno opažanje Miodraga Pavloviča; »Miković slika zverinjak, kao što ga je Lotreamon pevao, ali od Lotreamona do danas, sto godina kasnije, ispumpale su se zveri i zastałe negde na pola puta izmedu agresije i rezignacije. Od švih životinja, skeleta, Ijudskih strašila, oštri su još samo nokti i zubi. Oni su tu možda i da u ovom plastičnom pandemonijumu zapřete ogrebotinom, bušenjem, posle kojeg ostaju samo izduvane košuljice, nekorisne Ijuske, skeleti kóji pristaju da Uče na pantljike i závoje ranjenika«. ezoterični teat ar slobodana milivojei iča - ere U jugoslovenskoj panorami »neo-avangardi« (и rasponu od telesne do konceptualne i post-objektne umetnosti), Slobodan Milivojevič-Era je jedan od dvojice-trojice

protagonista kóji zas/užuju atribut etimološkog značenja avangar de, jer za razii ku od ostalib (kóji najčešče pasivno, sa večim ili manjim zakašnjenjem ponavljaju opšta i več iscrpíjena mesta mode), usami jeno istrajava na svom originalnom putu istraživanja, ravnodušan před izazovima oportunosti i bljescima tudih uzora. Njegov projekt »ezoteričnog teatra « pripada retkim poduhvatima »neo-av angar de« kóji probijaju same osnově avangarde, odnosno dogme istoričnosti i mistike »novog«, suocavajuči trajne sadržaje bića. Drugim rečima, Slobodan Milivojević-Era je jedan od retkih následníka Duchampa kóji su shvatili njegovu paruku, podredujuči umetnost intencionalnosti rmtafiz.iČke realizacije čoveka. Za prostor svog » ezoteričnog teatra «, Slobodan Milivojevič-Era je izabrao jedan od retkih »metafizičkih« prostora Beograda : saobračajni prolaz sa kolonadama, kroz zgradu Prirodno-matematičkog fakulteta. Od tog prostora, autor očekuje da vrlinom izloženog značaja i značenja izvrši radikalnu transformaciju pozvanih i nepozvanih aktéra, dakle пеки vrsíu preloma egzistencijalnog plana, и cilju otkrivanja i manìfestacije prave prirode bića, koja če se izraziti spantano, и svojoj golini, ìznad ili ispod svake uobičajene, svakodnevne psihičke ili profesionálně kategorizacije. Dakle, autor ocekuje da če se posredstvom istog prostora i njegove akcije-evokacije, izraziti makar jedan sev pred-kategorijalnih sadrzaja biča. Jasno je da se mogu imati osnované sumuje и uspeh poduhvata, ali če i potpuni neuspeh biti vredan kao svedočanstvo o neprobojnosti odeča lazi ili ìluzija. J novi strip: studio za novi strip iz lucana ¿Ł pajić i dunjić U savremenu umetnost, strip je ušao posredstvom pop-art-a, koja je sredstva i sadržaje masovne kultuře made in USA, polemicki suprostavila » elitistickìm« modelima evropske kultuře i tradicije. Tako su sredstva i cUjevi umetnosti bili podvrgnuti nalozima tautološke reprodukcije i glorifikacije siripa, njegove brutalne ikonìke i kretenizirajuče banalne ideologije. Kulturu intelektualnih avangardi prošle decenije karakteriše širok pokret rehabilitacje siripa kakav on jeste и originalnom oblíku, dakle и domenima masovne kultuře. Medutim, и odnosu na medij stripa, kultura vremena post-avangarde donosi kvalitativní preokret. Jedan od najboljih i najbriljantnijih primera tog preokreta pruža »Studio za novi strip« iz Lucana kraj Cačka. Urnesto da pasivno reprodukują i razvijaju originálně sintakse i sadržaje stripa, protagonisti » Studia « kořistě strip kao sredstvo izražavanja složenih filosofskih ili metafizičkih ideja; dakle kořistě strip kao пеки vrstu novog trojanskog konja. U njihovom radu posebnu pažnju privlače ciklusi » Postanja « i »Mape carstva«. U prvom ciklusu, Pajič razvija i razmatra ideju kružnog vremena, a u drugom, Dunjić dramatično i ironično eksplicira moči linearnog vremena ili nemoci Ijudskog sečanja. Tím po v odom, pesnik Branko Kukič je zaheležio и svoju svesku sledeči tok razmišljanja: » Borhesova tačka Alef, Šejkin centar sveta Kadis, Vermerov sveílosni zrak kóji, kroz blago odškrinuti prozor, dodiruje jednu tácku na zidnoj karti ti toponimi na pomenutim mapama teže integritetu. Na ovoj Mapi carstva, ovo ’društvo