Bitef

naročita gužva, sabijenost и klupama . . . Rozewicz: Zar ste imali takre asocijacije? Ne, to je normalan razred, malo sabijen . . . Puzyna: Pa, naravno da orde postoji... I baš veoma Šulcovski. Za mene je to bilo strašno Sulcorsko. A, opět, Šulc je samo inspiracija a ne tema. Iskljucivo polazna tačka. Nešto kao urodni dijalog izmedu Kantora i Šulca. Wajda: Propustili srno još jedan elemenat kóji uslorljara da ora predstara ostarlja tak ar utisak: to je prisutnost samoga Kantora и akciji, medu glumcima sroje predstare. Kantor se pojarljuje kao jediní žiri core к и tome sretu mrtrih. Rozewicz: Interesantno je to sto gororite. Orde imam belesku o Kantororoj prisutnosti u gledaliśtu i medu glumcima. Zapisao sam da je za mene Kantorora prisutnost, njegora fizicka prisutnost na toj predstari, jedan od osnornih kompozicionih elemenata. Takar lik; mrš ar, crn, nešto kao erna ratra koją se sa neobičnom ekspresijom rrti medu srojim glumcima. To me je od početka, od prrog trenutka počelo očararati. Počeo sam da prarim dosta labara poređenja sa Paganìnìjem, sa něčím čak demonskim. Kantora znam skoro trideset godina i znam da nije demon. On je simpatićan córek sa srojim manama i rrlinama. Gledao sam njega, lice, izraz lica, pokrete ruku pa čak i odelo: crni šal mašíorito prebačen preko ramena. Gledao sam na to u radosnom čudenju. Uostalom, šal je bio neophodan jer kad sam bio u Podrumu bilo je reoma kladno baš im se pokrarilo grejanje. Medutim, za mene je Kantor istorremeno bio glumac, mada nije bio ukljucen u ostali deo predstare. Bio je njena duša, bio je u njenom središtu ... Ora predstara ne bi se mogia odrijati bez njega. Pričao sam o orarne sa Jarockim (Jarocki) kóji je stručnjak, čorek pozorišta и рипот smislu te řeči, ali drugačije od nas gleda na to. Jarocki je rekao da je to Kantor tako sarladao da bi i bez njega išlo. Nisam se s tim složio. U razgororu sa mnom, Jarocki je takode kazao da »Mrtri razred« smatra najboljom Kantororom predstarom. Ja to ne znam. Video sam i druge sraka je bila na neki náčin osobena. Ora je moida najdoslednija . . . Puzyna: Domišljam se šta je Jarocki želeo da kaze gororeći da se predstara mogia odrijati i bez Kantora: ona je reoma precizna, kao mehanizam, kompakína i uigrana. Samo, bilo Ы to sasrim drugačije dělo. Wajda: Apsolutno delim to mišljenje. A fascinacija koju predstara izazira je neobicna. Odjednom se sri slažu da je je to nešto izuzetno. Ora predstara nema proíirnika. Kao da se Kantor, kóji je odušerljarao izrestan krug urek odanog gledališta, urek bliskog njegorom pozorištu i коте je urek potřebná takro pozorište, odjednom okrenuo řečem krugu. Mnogo je riše sredina koje je oro pozorište uzbudilo.. Nisam našao nikoga ko ne samo da je gororio da je to lepa predstara, da je to njegora najbolja predstara, nego da ona prerazilazi to što riđamo и pozorištu. Puzyna: Misiím da se on nije sresno okrenuo širém krugu. Pre bi se řeklo da je to rezultat reće sadržajnosti, nečega što se dogodilo и toj predstari, nečega Sto možda i sam Kantor nije predrideo. Pada u oči ne samo osobenost poetike nego i snaga i taj lieni ton, kóji se čak ne zasnìra

na ličnom Kantorovom učešču, nego pre na tome sto Kantor, čak i kad ne bi učestvovao, ima šla da kaze и njoj. Međutim, njegovo Heno učešće neverovatno dinamizuje celinu. Tamo je Kantor stvarno jediní živi со vek medu mrtv acima, Hi drug ačije: on je nešto kao »narator« kóji delimično tinja и představí a delimično izvan nje. Mada ništa ne govori. Rozewicz: Primečujete kako svi osim njega imaju lutke. Puzyna: Razmeśta klupe, sakuplja nekakve predmete sa zemlje, ponekad pomaže g lumeima da i testo sklone. Ponekad im nešto šapuče, usaglašava, ali pre svega diriguje. Třeba obraíiti pažnju na njegovu ruku izvanrednu, koja čitavu představu drži и odredenom ritmu. Ponekad, kad akcija gubi boju, počinje da biva duga, » splašnjava « třeba pogledati Kantorovu ruku, posmatrati osetljivost neznatnih pokreta prstiju, njihovu snagu i dinamiku kako izjiova oživljava glumce, akciju, představu. Na žalost, и nor malnom pozorištu o voga nema. Imamo osečanje umnožavanja představě; známo da je premijera najživlja, najplamenija, eksplozivna, ali cesto nedoterana ; zatim se představa doteruje ali se и jezgru obično gasi, počinje da biva mehanička, ponavlja se, sivá je. Cesto se potpuno rasplinjava. Ovde, medutim, imamo osečaj da je představa specijalno igrana za nas, da če druga biti drugačija ali isto tako specijalno izvođena za one kóji budu na njoj. Kao na koncertu и filharmoniji, gde dirigent sve drži и rukama, iako známo da njegov sledeči koncert třeba da bude isti takav, ovaj je samo za nas. Sanjam o tome da tako bude i и pozorištu: da svako vece и představí bude režiser kóji če mi je vodili. Dirigent. Wajda: U ovome mogu ne samo da vas podržím nego i da se autoritatìvno postavím. Tu představu sam video pet puta. Puzyna: Na žalost, ja samo jednom. Wajda: To je jediná představa koju sam toliko puta gledao. Toliko me je fascinirala da sam rešio da napravím film. Od svojih představa nikąd ne pravím filmové. Nikąd to ne radim jer smatram da postoji nešto dvosmisleno и preradi samoga sebe, iz jednog žanra u drugi. Međutim, и ovom slučaju sam pomislio da ću možda uspeti da prenesem na ekran ako ne celu představu, onda bar Kantora и njoj. Za mene on igra najvažniju ulogu i to stvarno doprinosi da se představa svaki put obnavlja. Video sam je pet puta i uvek sam bio jednako oduševljen. Ne mislim da je obavezan uslov da režiser bude na sceni. Ne, uslov je da glumci budu tako spregnuti и vřeme proba da se ni posle stote ili dvestote predstave ne mogu razdvojiti; da svaki put, zbog same činjenice što su sakupljenì, stvaraju taj elektrìcitet koji ih obnavlja. Naravno, to je potajni san režiséra da ude, da učestvuje, da ima neposredan uticaj na to što se dogada na sceni. Mi koji radimo и normalnom profesionalnom pozorištu nemamo tih moguénosti. Ali, na primer , japonsko pozorište ima. Tamo režiser iza kulisa daje ritam udarajuči štapičima kao da glumce današnje predstave prirnorava da negde igraju brže, modelira představu prema sopstvenom raspoloženju. Nas, koji režiramo, и pozorištu žalosti činjenica da představa živi sopstvenim živoíom i naša biologija moje dobro ili lose raspoloženje te večeři nema, nikakvog uticaja na to što se