Bitef

»Lepotanima«, ali, nije bio tako upečatljiv. V ovoj představí postoji neśto vece. U ovim predsíavama Kantor je imao vise tehničku funkciju, možda je čak bio izvesno »sredstvo« kao lik kóji upravlja akcijom, Ui je bar ostavljao takav utisak. Ovde, medutim, on je и tolikoj meri srediśte svega da nas sam fascinira jer još vise pojačava Heni ton celine. Wajda: Ima to svoj istorijat. I ranije je on učestvovao и predsíavama ali je sedeo и sali a gde je i tre balo da sedi? Ако se igra, a naokoło je gledaliśte, onda se ne moie sedetì iza kulisa. Sedeo je da gleda koko oni igraju. Tačno ga se sećam : grickao je prste, besneo. Samo je minimalna ulazio и představu da nešto odgurne kako ne bi palo u gledaliśte. U » Lepotanima « je sedeo. Video sam ga jer me je očarao video sam stvarno nezadovoljstvo režiséra. Činí mi se da je normalno što je ustao i odjednom počeo da učestvuje и představí. Puzyna: Da, to je joś ranije uradio u » Vodenoj koki «. Video sam je u Variavi a onda u Nansiju. Možda su do toga doveli netipični úsloví: igrali su u Zahenti, a u Nansiju u tudem podrumu; možda neśto nije bilo kako třeba i on je morao intervenisati u toku představě; ili se bojao da su imali suvise malo proba, da su na gostovanju, da su tu i nervi, da mora sve držati и rukama. Tamo je Kantor ulazio и představu, učestvovao. Wajda: Cini mi se da je io neki logicai korak, neki razvoj: u normalnom pozoriśtu izlazim iza kulisa, ja, to znáči da da sam joś jedan lik. Ko sie vi pìtaju imate li пеки ulogu? Představíte se. A Kantor se ne mora predstavljati. Zbog toga se to naziva Scansa Tadeusza Kantora. On daje Seansu. Rozewicz: To śto vi, Andžej, imate za vřeme proba i śto se zavrSava premijerom. Wajda: To su najlepśi trenuci. Na žalost. Važan je put a ne rezultat. Na tome putu mi pravimo greśke, neśto nam nije uspělo, razoČarenja. To je noś život. A onda glumci izlaze na scénu. Međutim, tada moramo igrati znáte, nema drugog izlaza. Rozewicz: Pozoriśte proba. Secate li se, nekada sam govorio kako sam bìo zadovoljan gledajmi Jarockog na probama »Majke«; kako je nastajala drama ìz rada Jarockog, iz njegovog testerisanja testerìcom, žiletom i drugim orudima za torturu tib izmučenih glumaca kóji pláču, proklinju. To je bila moja představa. On me je posle zvao na premijeru komada »Četvoronolke«. Ne, dragi moji ,.. samo pozoriśte proba; ali vi ga ne mažete praviti. Vi se pozdravljate i idete negde drugde da pravite nove představě. I to je to preimučstvo übogih pozoriśta, tako zvanih übogih pozoriśta. Kantor je baś imao takav period to je stvarno bilo übogo pozoriśte; i Grotovski takode. Svaki milioner je najpre čistač cipela. Puzyna: I šmátráte da posle tuguje za cipelama? Rozewicz: Pitanje teorije koja leží и osnovi te představě je vaśa specijalnost, Konstanti. Znam da ste se dobro upoznalì sa »manifestom« kóji Kantor prilaže Pozoriśte smrti i to je vaśa uloga odnos teorije prema praksi. Ja mogu da definiśem samo umetničku vrednost toga teksta, formalna, literarnu. To je ìzvestan tip savremene роете s obzirom na grafički izgled, na povrlinu, bliska je mojoj »Ikoli«, da tako kažem.

Puzyna: îskreno govoreči, taj »manifest« je desta naivaiì, pomato mutan; и njemu ne vidím пеки naro čitu »teoriju« i pre bih mogao reci da mi on smeta vise nego sto mi pomaže и poimanju »Mrtvog razreda«. Wajda: Interesantna stvar: bio sam na Kantor ov от predavanju и Parsavi kad je govorio o tom Pozorištu smrti. Tada je nešío rekao a ja sam posle prelistavao taj manifest zašto toga и njemu nema. Odgovorio je: »Za mene je bio problem gde da se igra, pa sam, eto, pomislio da su to mrtvaci, dakle to treba da bude po straní i nevažno pa zato igramo u kraju, u ćošku«. Moram priznati da je potřebná neverovatna masía da se igra и čošku. I stvarno citavo vřeme gledamo nešto sto se dogada и uglu, po strani, nešío nevažno. Puzyna: Da, to je veoma dobro pogodeno. U čošku. Taj utisak nije nestao čak ni onda kad je Kantor igrao и bernardinskoj erkvi и Vvoclavu, pored Muzeja arhitekture. U velikoj, praznoj crkvi gde je i pored velikog prostora i dalje sve bilo »и čošku«. Izvanredno je tamo zvučao valeer » François «, kóji se čuo iz několiko mikrofonu. Muzicari su sedeli sasvim daleko, iza gledalaca. Valcer je čas narastao, čas se gubio. Nestajao je negde и dalekom prostoru, zatím se vračao, natkriljavao nas i opět se povlačio. U tom talasanju otvaralo se ogromno prostranstvo a istovremeno teskobnost и uglu. Bilo je to veličanstveno. Kao muzičko-pr o storna inasta. Kantor mi se ovde otkrio na náčin kóji nisam mislio da poseduje. Rozemez: То и crkvi nisam video. Kako je on to sabio и ugao crkve? Puzyna: Igrao je u uglu, и jednom uglu. Publika je sa dve strane zatvarala taj ugao, a iza klapa za gledaoce prazna crkva. Wajda: A mene je zainteresovalo osvetljenje. Dugo sam posmatrao jer se radilo o tome da ne pokvarimo světlo kad počnemo snimanje. Morao sam, dakle, detaljno da proanaliziram kako je to napravljeno. Moram řeči da je to jedno od lepšili osvetljenja koje sam video u pozorištu. Tri primitivné sijalice. Ali kako su bile razmeštene ! Rozewicz: Hteo bih da istaknem još nešío sto je veoma suštinsko za tu představu. To je muzika. Nije specijalno pisana, nego je sasvim prozaična, svima poznata, prosto banalna valeer » François « kóji nije nikakva ilustracija za tu představu. Sve to tako prirasta jedno uz drugo zajedno sa dirigentom Kantorom ... muzički elementi na kojima se drže te konstrukcije. Kad bi se pojavila opasnost da и izvesnom trenutku mogu pasti, mreža te pseudo-konvencionalne muzike je razapeta. Kod nas neko pravi mužičku ilustracìju za takvu i takvu představu . . . Wajda: To je ta integralnost koju bi svi и pozorištu želeli da postignu. S tím, kakoste tačno řekli, da se ta integracija ne može postici ako и početku irnamo tekst. Tada su svi и službi toga teksta, ili su s njirn na ratnoj nozi što je cesta pojara и našem pozorištu boreči se s njírn, ginu s njim zajedno. lstím za volju, postoje i takvi kóji lojalno nešío čitaju i pokušavaju da shvate, na primer Konrad Svinarski. On nikad nišía nije izbacivao. »Ja ne izbacujem jer još ne razumem rekao mi je. Za sada to osíavljam na stranu.