Bitef

ijvan 'ní Šo, ni Pirandelo, ni Joneskò M ,- s .-À, - nisu bili drawski pisd od samog Êífí¡К ÍS М' početka. Тек pošto su se и mladosti iskazali u drugim pravcima, и џ godìnama njihove vece Ui manje ~ЏЛ/9 /~Я -ta g Ж4ј /"S vřelosti javlja se i dramaturgija. g g 1 g l f g lg, Najnoviji i z ove kategorije, Marin Soresku, navešéuje da če postati g isto toliko znamenìt. С/1 Т/* /7 С* gZ~I К Í~W Upo cetku je prepoznatljiv кЗ (У И О я V Ę/w %/Mruticaj joneskovskog apsurda, као na primer и komadu iz dva ciña » Postoje nervi«. Tu ìpak možemo uociti duhovnu lavinu replika, koje se odvijaju и prividno mirnom registru i и fiktivnom nehaju kóji vise ne pripadaju frenetičnom Eženu Jonesku, več и punoj ekskluzivnosti otkrivaju Marina Soreskua. U drami » Postoje nervi« oglašavaju se, sa čudesnom vedrinom, haos i konfuziju modernog života, kóji poništavaju tačnu identifikaciju stvari i istinsku komunikaciju medu Ijudima. Silovií prodor као dramaturg Soresku pravi tek sa trilogijom pod naslovom »Žed planine od soli«, koja se sasíoji od tri tragedije: »Jona«, » Crkvenjak « i » Matica «. Možemo zamisliti kakva može biti »žeđ« jedne » planine od soli«, a iste vršte Žed za apsoliitom ovog autora i njegovìh junaka. Ta žed se manifestuje и věčno т traganju za izlaskom, za ohjašnjenjem, za suŠtinom, и apsurdnosti života kóji dobija izgled pustog i nesnosnog lavirinta. Čak ni Beket nije mogao stvoriti snažniju sugestiju samoče čoveka na zemlji. Ipak, Soresku saseca svoj sopstveni put, do nesvodljivosti ličan, prestajuči da bude jedan ortodoksni predstavnik apsurdnog. U »Matici«, ali i u drugim dvěma íragedijama trilogije, ovaj autor nam se predstavlja као inicijator jedne nove dramatske formule, koju bismo mogli nazvati folklorski apsurd. To je apsurd nakalemljen и koren rodnoga tla, gde se transformiše, putem svojevrsne snage zemlje, и zajedništvo paradoksalnosti identiteta: unutrašnjost i spoljašnost, rodenje i smrt, prostost i budučnost, iíd. Nastaje tako jedno od velikih rešenja problema inovacija-tradicija, koja je kod nas obuzela toliko stvaralaca. Marin Soresku je primio spolja prażan sud apsurda (inovacija) i ispunio ga izdašnom suštinom rumunské zemlje (íradicija). Nova tragedija Marina Soreskua » Promaja «, koju premijerno přikazuje Teatar Balandra, deo je trilogije и nastajanju, na kojoj autor još radi. Ovoga puta, reč je о

jedno] istorijskoj trílogiji. Jasno je da ne možemo kazati mišljenje o integralnom dělu, kao ansamblu, čijim se pojedinim stranama još kopaju temelji. Sudeči samo na osnovu » Promaje «, ima se utisak da je Marin Soresku na putu da stvori jednu novu formulu dramaturgije našeg veka, dramaturgije istorijskog apsurda. Budući da je dospěla и гике tirana, и ovom slučaju Mehmeda Osv aj ača, citava istori]a se javi ja kao haotieni konglomerat. U tom registru, istorijski proces se daje projektován kao odvijanje neusaglašenih cínová, sve do sumanutosti. Sultan je ovde и jednom spektakularnom pohodu protiv Vlada Cepeša, da Ы mu oduzeo vladarski tron i da bi ga dao Cepeševom bratu, Radu Lepom. Sultan zna da, u zemlji koja je isceđena i iscrpljena, ne moje ostvariti uslove svog potpunog »protektoratu«, to jest utvrdivanje danka, pa ipak pristaje da uzme učešča и jedno] avanturi bez pokriča. AU, vrhunac apsurda je и tome što sâm sultan zna da njegove pretenzije ne mogu biti ispunjene, sledeči na taj náčin пето guče, zbog toga što su troškoví jedno g takvog pohoda daleko veci od kompenzacije koju če mu pružiti jedna spaljena i opustošena zemlja. U dragom toku komada, ceo carski dvoř Vizantije vidimo očuvan и jednom kavezu, и kóji ih Mehmed II zatvara. Zatvoreni i poniżeni, car, carica i vizantijski ministri ponašaju se savršeno izvan kontekstu reálnosti, и njihovom sramnom zatočeništvu, kao da su sasvim na slobodi. Zatim, svuda se, и atmosferi ove okrutne tiranije, odvija apsurdna preprodaja izbezumljena od Ijubaznosti i neljubaznosti. Ladilo se oseéa na svakorn koraku. Ali i ovde, и jednom razrešenju koje ima svoj ekvivalent и prethodnoj Soreskuovoj trílogiji, apsurd dobija odgovor и ideji zemlje, rodnoga tla, od kojeg su se odvojili i sultan i njegova okolina, vizantijski dvoř i Radu Lepi. Ta osovina ravnoteže opět s ovu stranu Dunava, и okviru jedne impregnate barbe za odbranu, postoji. U tom smislu, Toma (Cepešov borac), postaje simbol švih onih žrtava koje su, tokom věková, dali anonimni Ijudi rumunské zemlje, boreči se za njenu odbranu. Stigavši ranjen na rodni präg, on umìre s vedrinom, podsećajući na glasovitog p astir a i z národně balade » Miotica « (» Jagnjica «). Cela ova tragdìja prožeta je osećanjem diibokog patriotizma, tim snajnijeg jer je dat bez retorike i romantike. Takvo osećanje dobija karakter istinskog refleksu Ijubavì za rodnu gradu i potpunog žrtvo vanja za nju. Čovekova samoća na zemlji, u prethodnoj trílogiji ovog autora, sugerisana je ekstremno malim brojem dramskih junaka (jedan jediní и » Ioni «, dva и » Crkvenjaku «, pet и »Matici«). Naprotiv, haos i apsurd istorije и » Promuji « dobija svoj puni glas и přisut nosti be zbrojni h larvi ljudskog mravinjaka. Pored niza statista, nova Soreskuova tragedija hraji ne manje od 34 akíivnih scenskih junaka. Ali, ova hrojnost, gruja, svakovrsni přepleli и javljanju na sceni, sve to nestaje kao pri budenju iz kakvog kosmata zajedno sa smrću, tako vedrom, jednog Tome. Marin Soresku uspeva и » Promuji « da pruži novu formulu ne samo drame, kako srno več naglasili na početku, več i cele naše patriotske literature. On je patriotsku potku prožeo rumuńskim duhom jednostavnosti i diskrecije. (Edvard Papu)