Bitef

visini zadatku Muzika novog vremena (muzika Ve Ij к o Marié) i ; gréeviti napor Vase Železnove da se odupre prameni, и središtu su istoimene drame Maksima Gorkog koju je na scénu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postarlo Dejan Mijać, sa Ljiljanom Krstič u nas lov noj ulo zi- Usred jedne društveno istorijske drame koją íutnji и dubinì, odvija se drama građanske porodice i porodične firme. Planavi, ritmavi i tonavi se smenjuju: scenograf Vladislav halicki otvara porodicno gnezdo prema istoriji, prema sirem društvenom planu, postavlja dva nivoa, prednji i zaduji pian, kako Ы omogučio reditelju da postigne gustinu i dinamičnost zbivanja, dramatičnost unutar širokog istorijskog plana kojim je uslovljena i motivisana drama и parodici Železnovih. Došao je čas obracana i sve ono ito je izgledalo da če zauvek ostati skriveno, isplìvava na površinu. Ni preduzimljivost, autoritei i umešnost Vase Železnove ne uspevaju da odrze stari red i poredak. U atmosferi nastupajuée revolucije, u kuci Železnovih, več sklonoj padu, snage rasala se razgrevaju. Ovo raspadanje reditelj Mijač ne přikazuje šematski, več zajedno sa glumcima traga za dramom, za složenošéu i žestinom konflikta. Patos se kod Gorkog ne mole ìzbeéi i Mijac ga nije izbegavao ; nastojao je da ga oplemeni i primeri ukusu i osećanju našeg vremena. U ovom pogledu Vasa Železnova, drama bogata raznovrsnim likovima i sudbinama, nìje ni malo jednostavan komad. Tragajuči za složenošéu Uková, sagledajuči ih и njihovim protivurečjima, koje je Gorki pretpostavljao dosadnoj, pravolinijskoj celovitosti, Mijač je tragao za njihovom Ijudskom autenticnošču. Ova složenost Uková, na ivici plodné dvosmislenosti, samo и nekim detaljima dotiče granicu nejasnosti i nedovoljne preciznosti. Vasu Žele znovu Mijač je razvio kao igru žestoku, ali sustegnutu, napetu i teško prozirnu, kao razudeno i bogato dramsko zbivanje и коте se samo na momente gubi pravi ton, a dramatičnost se nadomešta »vikom i strkom«. U celini, medutim, sumornu i tešku atmosféru obracana и parodici Železnovih, Mijač i glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa uspehom su přikázali i igrali. Vasa, Ljiljana Krstič, kao lavica čuva firmu i porodično gnezdo. Nema stvari koju ona ne bi učinila i preduzela da bi spasła, sačuvala, odbranila, zadržala pod svojom vlašču i svojim rukama. Ljiljana Krstič naglašava ovu potřebu za posedovanjem, za vladanjem stvarima, novcem, Ijudima oko sebe. Njena Vasa ponaša se kao komandant broda kóji, iako brod tone, nastoji da sačuva prisebnost : ona nepřestáno

naređuje, raspoređuje, daje direktivě, kupuje, potkupljuje, nepřestáno nesto preduzima kako Ы predupredila ono Što nasluéuje. Ako ne otkriva svoja osečanja, to ne znáči da ih ona nema ! Možda je и ovom pogledu Vasa Železnova Ljiljane Krstič, klone či se sentimenta, ostala za nijansu zatvorenija i tvrdá; možda je njena Ijubav za decu, naslednike, njena slabost prema Dunjaši, otud, nedovoljno artikulisana. Drugim recinta, možda je ovaj raskol izmedu delovanja po nužnosti i potisnutog osečanja, mogao biti i izrazitije naznačen. Time bi tragizam Vase Železnove snažnije došao do izražaja. Ree je o nijansama; и celosti, Ljiljana Krstič je ostvarila snažan i übedljiv lik, kóji spasavajuči što se spasti ne može, prodaje dušu davolu. Za život slobodan i širok kóji sluti и Ljudmili, Vasa Železnova nije uměla da se bori. . . Čoveka bez volje, pustahiju kojí živi otimajuči od života kóji je pročerdao, Prohora kóji jos i ume da živi, ali ne može da radi, uživača kóji oseča slobodu, ali ne oseča odgovornost, tumačio je dopadljivo, sa humorom, ponekad sa vise poigravanja i groteske nego Što je poželjno, Stojan Dečermič. U Dečermičevom tumačenju Prohor je uz sav arsenal svojih grehova privlačan i simpatičan, iako je čovek kojí misii, pre svega, na sebe samog i svoja uživanja medu napuklim zidovima porodične tamnice. Prohorov stil življenja i njegov náčin gledanja na svět bez smisla i svět stvari Dečermič je jasno i zřelo konfrontirao shvatanjima drugih Uková drame. Ana, ponosita kčer Železnovih, dama iz velikog grada, koju su več bili namířili pristojnim mirażom i več zaboravili, и tumačenju Radmile Duričin, ležerno i übedljivo nosi masku ispod skrušenosti i ispod koje se krije bezobzirnost následnice sa kojom » mamina kči « ide ká svom cilju, najkračim putem, bez sentimentálnosti i samilosti. Dvostrukost njenog izgleda, ponašanja, izražavanja, naslučivanja, bogate i lik i představu. Slabiča i tupavka, uobraženog následníka, malogradanina iz prve гике, и pastelnoj komedijskoj stilizaciji, dao je Slobodan Durič kao Semjon. Njegovu ženu Nataliju, oličenje sebičnosti uspijene snaje i malogradanske ograničenosti, sa punim razumevanjem i übedljivosču tumači Cvijeía Mesič, balansiranih realistiČkih sredstava i rešenja. Manje zahvalan, pretežak zadaíak imao je Branko Cvejič и ulozi Pavla, hendikepiranog i najranije »otpisanog« sina Železnovih , ali efektnih provala besa i očajanja. U několiko replika i pogleda sažela je dramu služavke Lipe Radmila Radovanovič, dok je Dij ana Spor Číč и ciglo dve scene, takode kao nova služavka и bunkeru Železnovih, dónela dah seoskog zdravlja i čudenje před »starim sveíom«. Vlasta V elisavi jevič, kao Mihajlo Vasiljev, nepřestáno и zagonetnom dosluha sa gospodaricom, korektan i diskretan. Neukročeni, Široki život, oslobodenost, Ijubav, zanos, snevanje, nesto lepo i divlje, nesputano i nezazorno biče koje opasnosí i rizik pretpostavlja » bednoj sigurnosti« и kojoj se, kao insekti, gube Naíalija i Semjon, ta široka i raspusna, nepredvidljiva duša kcja ne štedi ni sebe, ni druge, eto to je Ljudmila koju velelepno, kao životnu i živopisnu ulogu tumači Mirjana Vukojičič. Kostimi Božane Jovanovič ravnopravno doprinose smislu i valjanosti představě, sa bojama epohe i ukusom duboke