Bitef

drame. Složeni rediteljski, glumački i tehnički zadatak kakav je drama »Vasa Železnova« (и převodu Milana Đokoviča) uverio nas je da se doista »na muci poznaju junad«, da su na visini zadatka bili i uměli biti svi stvaraoci i učesnid představě. (Muharem Pervie, Politika, 3. 12. 1976)

izgnanìcì h fse и njoj raspravlja izabrati za sumirati mnogostruka, cesto rasp linuta r adnja? Kad je и pitanju »Vasa Železnova«, taj se problem obleno rešavao time sto se ona pre svega stivatala kao prosta hronika jedne trgovačke porodice и raspadanju. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Dejan Mijač je, na sreču, sasvim drukcije prisao »Vasi Železnovoj «. On je sve podíeme ovog komada egoizam citare jedne klase, nezdravé erotske opsesije osuječenih ljudi, suočavanje pojedinca sa smrću sve o na jednu jedinu temu s jasním antropoloskim aspektom: shvatio ih je kao spoljne, ocigledne manifestacije izvitoperenja и коте mora da zapadne Ijudska grupa koja se kineskim zidom ogradila od sveta, koją je zatočena medu kazamatske židové svoje porodične kuče, koja je prisiljena da sva svoja saznanja, měřila i sudové definise и skučenom okviru и коте nema mesta za prava poredenja, za istinsku svést о sebi, za dobro i lepo, za normalno i objektivno. Za Mìjaca je, dakle, »Vasa Železnova « prestala da bude drama o raspada jedne familije i přetvořila se u pricu о jednom raspadanju koje vodí neprirodnom, patoloskom, opasnom grupisanju. Postupajuči tako, MijaČ je, zapravo, stvorio pretpostavku za formulisanje jedne představě и kojoj postoji potřebná jedinstvo i dramska koncentracija, и kojoj manifestacije spontanog i organskog života mogli da pruže odličnu osnovu za gradenje uverljivih, složenih, reljefnih Uková, kóji su manje stavljeni и službu dokazìvanja jedne ideološke teze, a vise pokreću presudno, sudbonosno pitanje: štaje to čovek? Ili, ako hočete, pitanje: nije li ponor kóji postoji и svakom od nas ono što na neki nacin odreduje i sam po jam čoveka? U svakom slučaju, tako je nastala představa и kojoj se odlično glumi, и kojoj je ansambl

Jugoslovenskog dramskog pozorišta podsečao na stare, dobre dane ovog teatra. Sve konce и toj komplikovánoj porodičnoj igri držala je и svojim rukama Vasa Železnova, Ljiljana Krstič: ona je naznačavala jedan moguči model Ijudske sudbine и коте kao da su se rekapitulirale sve pojedinacne drame članova familije Železnovih; ona je, и isto vřeme, bila i živa, konkretna žena, s někom prigusenom patnjom и sebi, s niżom karakteristika koje i maskiraju i otkrìvaju tu prikrivenu nesreću. U toj Vasi, kao uostalom i и svim drugim likovima i и tome je bila jedna od važnih Mijačovih dosetki stalno se osećalo prìsustvo пеке neodređene tajne : dok su se socijalne okolnosti njenog slucaja razjašnjavale, njena unutraśnja drama je postajala sve neprozirnija. Ostra, gruba, poslovna, isklesana kao u kamenu, ta Vasa je na momente neočekivano odustajala od akcije kao da je paralisana iznenadnim prilivom maste ili talasom samilosti kóji se digao iz dubině njenog bica. To je opět bila stara Ljiljana Krstič, glumica ’nevidljivog gesta’, Zgusnute dubině, dramatična sama po sebi. Izvesnu zagonetnost je imała i Ana, koju je Rada Đuričin igrała pouzdano, s merom, veoma promišljeno. Sve je и toj kreaciji bilo tačno iznijansirano ; trag nekadašnje nevinosti, laka frivolnost, poza iskusne dame koja je upoznala ’veliki’ svět ali и njemu nije našla sreću. U tu grupu izuzetno uspelih Uková dolazi i Prohor Železnov u interpretaciji Stajana Dečermiča, čiji je и osnovi romantica n manir glume ovoga puta inteligentno upotrebljen da bi se и představu uneo i neophodan ironičan ton, čiji je spantani glumaČki patos ovde bio stalno iznutra razjedan nagoveštajima Prohorove neverice и vážnost sopstvene drame. Tome třeba dodaíi da je ova představa ¡grana и odgovarajučem dekoru, primernom kao retko kada kod nas osnovnoj ideji představě. Scena (Vladislav Lalicki) je bila zamišljena tako da pokaze izolovanost и kojoj živé Železnovi, tako da omogući grupìsanje drame kroz divergentnu akciju koja se prividno rasipa na požárnici. Ta scena je naglašavala šiřinu i dubinu mesta zbivanja, omogučavala je likovima da slobodno lutaju kroz prostor ali ih je i primoravala da se и odsutnim tremicima nada licem u lice; u njenojpozadini su otvorem pokazivani mostoví, mesta za reflektore, ogol jena konstrukcija požárnice, s jasnom numerom da nas karakter te scene nepřestáno vrača sirem iskustvu industrijskog drušíva. (Vladimir Stamenkovič, NIN, 12. 12. 1976)

posten posao » Vasa Žele znova« Maksima Gorkog u režiji Dejana Mijača, koju je kao svoju prvu premijem и ovoj sezoni izvelo Jugoslovensko dramsko pozorišíe, vrlo je dobra představa. Pre svega, dobra je režija Mijača, kóji se trudìo da što dublje shvati i svojim savremenicima što boije objasni unuírašnje, psihološke motive kóji pokreču pomahnitale