Bitef

grubo scenskî implicirano : agólela konstrukcija sastavljena od dva dela, od kojìh jedan čas dolazi napřed a Čas se parlaci nazad, podseča na gotovo identično rešenje koje nam je pokazao Vladislav Lalicki u postavci komada Ostrovskog » Talenti i obožavaoci« na sceni Narodnog pozor Šita. Samo s tom razlikom, sto je и prvoj verziji to bilo и drvetu i sa puno detalja, a ovde je to gvoždurija sivih tonava. Rada Železnovi na jednoj platformi budu potisnuti и dubinu pre nego što se pojavi nova slika radnici uz zaglušujuču buku izlaze na proscenijum. To se ponavlja vise puta, uz prejaku i neadekvatnu muziku. Uopšte, to insistiranje na kontrastním tonovima, kao elementu rediteljske postavke uslovilo je jedan mizanscen и коте je bilo dosta nepotrebne jurnjave preko tog mosta, na коте je opět ležao bolesni muž Vasin. Reditelja Mijača úpravo stoga i ne třeba tražiti и svému onom spoljnom Što pritiskuje představu, več úpravo и likovima i situacijama koje se izuzetno dopunjuju i sintetizuju : svaki lik je jasno diferenciran ali su isti tako neraskidìvo vezani za društvo коте pripadaju. Oni su veoma različiti po reakcijama i uz to sadrže pored karakternih osobina i mnoga značenja koja proisticu iz života kakav vodě. Po Gorkom, oni su jedan svět и raspadanju, svět kóji je izgubio svoj humani smisao i kóji svoje postojanje vidi samo и ostvarivanju sebičnih interesa. Reditelj nastoji da kroz to lično utvrdí i ono opšte što Je svima zajednicko, pa tako dobija scene u kojima osečamo celovitost pojmová na kojima Maksim Gorki toliko insistirá. Niko od njìh nije srečan, niti to može svi oni sebe íraže na pogrešnom městu i kroz nestvarnu projekciju sopstvenih osečanja, pa se time tragičnost produbljuje и njima samima. U njihovom izrazu ima veoma mnogo pojedinosti, doživljaj dominira scenom, svi nastaje da budu übedljivi i da nas uvere da oni ne opisuju samo odvedena stanja nego da ih zaista i doživljavaju. To je osnovna vrednost ove představě, и kojoj dominira to osećanje jedinstva unutar zbivanja. Svako je doveden do izraza и коте može da ispolji svoju individuálnost, ali s tim da nijednog trenutka ne protivureči stila kóji im zajednicki nameče představa. Vasinu kči Anu, koja se vrača и roditeljsku kuču posle promašenog braka i života kóji je mogao da donese mnoga iskušenja, da ostavi tragové, ali ne i da donese sreču interpretirala je Rada Đuričin. Ona je veoma jasno viděla siíuaciju и kojoj se nalaze njena braca pa i sama majka, i pristajanje na saučesništvo je izraz njene bespomočnosti i poraża. Izmedu Ane i majke može da postoji prečutna saglasnost ali ne iskreni odnosi jer su interesi suviše vidljivi a novae sa kojím se to kupuje i te kako opipljiv. Rada Đuričin sve to iznosi sa setom, uzdržanošću, nenametljivo a ipak iskreno. Iz. njenog ponaŠanja lako je saznati ili naslutiti život koji je provela i bezizlaznost u kojoj se nalazì. Ta uloga je zaista přetvořena и sadržajnu studiju. Njenog brata Semjona tumačio je Slobodan Đurić. Nastojeći da и izgledu bude pomato folkloran, sa Čuperkom na Čelu —• umeo je da se čak i kroz komicno probije do samooptužujuče iskrenosti koja skriva povrŠnog, nedovoljno obrazovnog, poročnog čoveka. S njim se и tome veoma dobro dopunjavala njegova žena Natalija koju je igrała Cvijeta Mesič. Ona je sa punim unutarnjim intezitetom и

svakoj sceni otkrivala ponešto od svojih skrivenih namera, potisnutih težnji pa cak i morbidně želje za mučenjem mladé sobarice Anisje, koju je svu uplašenu i zbunjenu dala Dijana Šporčič. Drugog Vasinog sina Pavla, fizicki hendikepiranog igrao je Branko Cvejič. Njegove ispovesti bile su iskrene, a barba za identitet и parodici vrlo odlìcna, lišena svake sentimentálnosti i obzira. Iza te spoljne agresivnosti tipicne za grbavca nazírala se veliká tuga i nesreča. Pavlovu ženu Ljudmìlu docarala je Mirjana Vukojicič и zanosu i vrlo efektno. Ona nije krila svoje nezadav oljstvo brakom, želju da bude voljena i srečna, umela je uz to i da pokaze da su i njene iluzije cesto varljive, znala je da se suoci sa istinom koja je delovala poražavajuče a sve to opet da pokrije jednom komprenom pijanstva и коте se smenjivala razdraženost i iskrenost. To je jedna od njenih do sada najpreciznijih i najsadržajnijih rola. Izmedu švih njih promicao je kao utvara Mihajlo Vasiljev, ne obaziruči se ni na pojedinačne ekscese ni tragicne prizore, odlucan da ostvari ono što su zajednicki naumili on i Vasa Železnova. Stojan Decermič je svorné Prohoru, od koga najviše zazire Vasa Železnova, uplašena da ne povuce svoj udeo и preduzeču, dao subjektivní ton svoje licnosti. Njegovi obracani sa Pavíom i poslednji trenuci před smrt su poíresni, sa senzibilitetom и коте ima samoìronicnosti. Svi su nosili ideju představě i želju reditelja da njihova igra ne bude samo tumacenje jednog teksta nego i vise od toga Ijudski sadržaj коте samo oni moga da adrede prave dimenzije. (Petar Volk, Književne novině)