Bitef

Ljiljana Krstič je Vasu Železnovu tumačila sa svom potrebnom žestinom, Čvrstinom i energijom, dajuči do znanja da se pravo bogatstvo ovoga lika krije и onome što ostaje neizraïeno u skrìvenìm misiima ove siine žene. Sa nešto jasnije izraženim oseéanjem da přemoč hladnog razuma и Vasi Železnovoj ne isključuje postojanje strasti, ako ni prema čemu drugome, ono prema vladanju nad Ijudima, interpretacìja Ы dobila punoću i potpunost velikog ostvarenja. Tumačeči lik Prohora Železnovog kao suštu suprotnost hladnoj sistematičnosti i proračunatosti Vasinoj, otelovljujuéi čoveka cija su žovijalnosí i nehajnost samo potajni znaci predosečanja skorog kraja, Stojan Dečermič je obojio představu značajnom humorno-ironicnom notom и ко joj je, možda, bilo odveč karikaturalne pojednostavljenosti, narocito и prvom dělu představě, ali i trenutaka dostojanstvene, nepatetične drame Čoveka kóji na kraju svog puta i svojih moči saznaje razornu snagu lepóte. Uz Krstičku i Dečermiča, najznačajnije glumačke rezultate ostvarili su Cvijeta Mesič, igrajuči Vasinu snahu Nataliju sa preciznošču i lakočom, dovoljnom da se u liku kóji je tumačila prepozna tip sitničave, sebicne malogradanke, Radmila Đuričin (Ana), mamina kči, obdařena istom količinom despotskog talenta i nešto večom kolicinom Šarma kojím taj talenat prikriva i Slobodan Đurič, и čijem je tumačenju beslovesna dobročudnost i blaziranost Semjonova delovala kao kontrapunkt Vasinoj zapovedničkoj žestini, Branko Cvejič (Pavle) imao je da se nosi sa prilično nerazvijenim, nekakako unapred završením likom mladeg Vasinog sina, opterećenog lepom ženom i různím misiima, a Mirjana Vukojičič, и ulozi njegove žene Ljudmile, identifikovala je probléme kóji dolaze »iz duše « sa problemima što ih nosi lepota, upopaščavajuči ponešto lik kóji je tumačila. Vlasta Velisavljevič (Vasiljev), Radmila Radovanovič (Lipa) i Dijana Šporčič (Anisja) bili su diskrétní, ali odgovorni fumaci svojih uloga. Představa »Vase Železnove « и Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrana je и kostimima Božane Jovanovič, uz muziku Veljka Marica i и tečnom i bogatom převodu Milana Đokoviča. U odnosu na neka ranija tumačenja Gorkog и ovom pozorištu. MijaČeva představa predstavlja korak napřed, и svakom pogledu. U odnosu na očekivanja koja se postavljaju před ovaj anasambl, ova představa dolazi kao nova potvrda njegove stvaralaČke snage i vitalnosti. (Branislav Miloševič, Bobra, 6.12.1976)

JÊ&r' srećni dani ìli lskreno receno ove «№; л -a ® -«л ƒir nove postavke poznateg UU У f I {JLeX dela Maksirna Gorkog ЛГ »Vase Železnove « pomalo smo se pribojavali. Igrana je na beogradskim

й у® . scenama i zádovou stvu ä velikì rediíeljski trud i želju glumaca da budu što verodostojniji u likovima i karakterima, pa ipak, bez ovog izuzetnog ushičenja u gledalištu. Otud se uz sve uvažavanje pisca, njegovog dela i samih aktéra ustálilo verovanje da je to tekst kóji ne omogučuje scensku igru sirih raspona i vece privlacnosti. U Jugoslovenskom dramskom pozoriŠtu izgleda, medutim, da polako shvataju da se uspešan kontinuitet sa ranijim ostvarenjima ne može obezbediti kroz monodrame i skromne male představě. Ovaj ansambl je stekao slávu po velikim i zajedniekim kreacijama, a to je úpravo ono što i danas od njegovih ciano v a očekujemo. Otud je bilo izuzetno zadovoljstvo uživati u igri toliko velikog broja glumaca, od kojih je vecina relativná mlada i sa skromnim umetniekim iskustvom vezanim za ovako velike i delikatne poduhvate. Oni su deiovali kao celina bez obzírá na svoje individuálně karakteristike i subjektivné nijanse, stvarajuči iluziju o sasvim odredenom svetu. To je svakako i uspeh reditelja Dejana Mijača kóji uverava da za ovo pozorište lako moga panovo da dodu srećni dani. Ova verzija » Vase Železnove« razlikuje se mnogo od one koju srno gledali u poratnim izvodenjima. Tekst je daleko Življi, slobodniji i pruža vise mogučnosti i reditelju i sarnim akterima. Promena je tim vidnija što je i na poslednjoj premijeri » Vase Železnove« u Beogradskom dramskom pozoristu, koju srno gledali pre petnaestak godina, Ljiljana Krstič bila nosilac naslovne uloge. Ona u svojoj ličnosti kondenzuje niz potpuno oprecnih raspolozenja kojima zeli da razgoliti društvenu sredinu u cijem raspada Gorki vidi nagoveštaj promena i nečeg novog. Ona nije nikakav heroj, niti se kao takva predstavlja : sa svojim možda čak i Ijubavnikom i upravnikom Mihajlom Vasiljevim (kojeg je dočarao nenametljivo, ali vrlo plasticno i odredeno Vlasta VelisavlJevič), kao u kakvoj antickoj tragediji uklanja sve one kóji joj smetaju u njenoj sebičnoj i besomucnoj težnji da po svaku cenu oČuva stečeno bogaístvo. Surová je kad třeba, materinska osečanja su samo privid iza kojih se krije egocentričnost, a i kada iskazuje nezadovoljsívo u njenim reakcijama nema mnogo i istinske majeine topline. Sve vidi, jasna joj je situacìja, savladuje sebe koliko moie tako da je razorna lìcnost koja se na izvestan náčin izdiže iznad ostalih, ali istovremeno predstavlja celinu, koja je úpravo sazdana od švih tih ličnosti ili refleksa same sìtuacije. Ljiljana Krstič sve to osmišljava svojom UČnošću, pa i naj dr astieni je pojedinosti izgledaju oprav dane iiz njene perspektivě jedino moguče ili Čak nužne. Međutim, u docaravanju ambijenta u коте če doči do punog ìzrazaja raslojavanje ove gradanske porodice i angažovanost kojoj tezi sam Gorki došlo je do izvesnih shvatanja koja mogu da izazovu različite dileme. Kako je poslednjih sezóna u našem teatru uopšte počelo oživljavanje sezóna konstruktivizma i osečanja što nas vezuju za novátorská UČnost smelog Vsevolda Majerholda, to je i ovde u scenografiji i spoljnom okviru představě suviše otvoreno istaknuta metafora: Železnovi su ljudi kóji odlaze a radnici su ti kóji dotaze. Ma koliko to bilo taČno ovde je to dosta