Bitef

j »Peer Gynt »peer gyn odavno postao juce i danasßZ

od svog izlaska 1867. godine ova, kako ju je Ibsen nazvao и podnaslovu, 'dramska pesma’’, zivela je bogatijim i burnijim zivotom no ijedno drugo deio te knjizevnosti. Delo je citano и to пета sumnje do 1967. godine, stote godine nakon izlaska, prodato je и skoro pala miliona primeraka. Rasprave i ' cianci о njemu ispunili bi vise debelih tornava. Prevedeno je na niz jezìka, pa i na srpskohrvatski (poslednji prevod Milo sa Moskovljevica i Olge Moskovljevic и casopisu »Mostovi«, 1971, 6 — 7). Mada и pocetku ni sam Ibsen nije verovao da se »Peer Gynt « moze postaviti na scena, ovo deio je postalo jedno od najgledanijih pozorììnih dela. Po njemu je snìmljen i film, a po filma napisan i roman (a Americi, naravno). I tako dalje. Sta je to onda ho »Peera Gynta « cini toliko privlacnim da ga i danas postavljaju na scena i da se i danas manje ìli vise ucene glave sukobljavaju a svojim tumacenjima celine ilipojedinih elemenata toga dela? Odgovor se ne moze dati a nekoliko recenica, kao ho se ni »Peer Gynt« ne da ni sazeti ni preprUatì. Deio je su vile slozeno, ima suviise slojeva da bi se oni mogli otkriti a nekoliko brzih poteza pisaljkom. U njemu ne postoji cak ni najelementarnije jedìnstvo mesta i vremena koje bi olaksalo prepricavanje. Upet cinova ove » drame « radnja se odvija a Norveskoj ì Sahari, na корпи i mora, na pianini ì и pianini, napolju ì unutra. . . Vremenski obuhvata desetine godina Peerovog zivota, U svakom cìnu javlja se niz novih likova, u svaku vécu radnju upletene su manje radnje i niz scena se lako mogu posmatrati kao posebne celine. Jedino ih lik Peera Gynta povezuje и jednu celinu, и jedan neprekidan tok dosledan samom sebi. Ili, mozda, ni sam lik Peera Gynta nije dosledan? To i jest osnovno pitanje. Kao ho je receno, о »Peeru Gyntu « je pisano mnogo ; trazeni su njegovi izvori i uzori, doslednosti i nedoslednosti, jake strane i slabosti. Tumacenja su brojna i raznorodna i to nije cudno »Peer Gynt« je и mnogome neiscrpno delo. Ali nije samo ta neiscrpnost i viseslojnost uzrok interesovanja »Peer Gynt« postoji и prostoru i vremenu tumacenja ne zavise samo od ociju koje gledaju vec i od mesta sa koga gledaju i vremena iz koga gledaju. »Peeru Gyntu« se moie prici sa tri strane: kao »dramskoj pesmi« predvidenoj za citanje, ho i jeste njegov prvi i osnovni

oblik, kao pozorisnoj predstavi i kao muzici koja prati tu predstavu jer je nesumnjivo da vecina ljudi ipak pre pomisli na Griegovu svitu kad cuje naslov »Peer Gynt« nego na Ibsenovo delo. Upravo и tom neraskidivom trough dozivljavanja deh kao lektire, predstave i zvuka, gde meditatimi, vizuehi i audif'vni dozivljaj medusobno odreduju jedan drugog, lezi zivot »Peera Gynta«, juceralnji i danalnji. »Peer Gynt« kao lektira koja pre svega apeluje na misao, ali tako da joj badi i maltu i realnost etickog dozivljaja i suda telko mote da se svede na jednu ocenu. To se i odrazava и raspravama koje su vodene od 1867. godine do danas. Dva najplodnija razdoblja tih rasprava su prvih desetak godina nakon ìzhska deh, tj. pre nego sto je kanonizovano kao standardno deio, i razdoblje od 1947. godine, kada ga je Hans Jacob Nilsen postavio na scenu Norvelkog pozorilta sa novim, »antir ornanti cnirn« tumacenjem samoga lika Peera Gynta, tekstom prevedenim na » nynorsk « (drugi norvelki knjizevni jezik) i novokomponovanom muzikom. Vec posle samog izhska » Peer Gynt « je podigao pralinu. Neki su, kao Björnstjerne Björnson, deio docekali odulevljenim prikazìma, nekì su ga prikazali uglavnom negativno, a neki mu porekli svaku vrednost. Ibsena je najvile zaboleo prìkaz tada najuglednijeg danskog kritìcara Clemensa Petersena koji je, uz sve pohvaie, proglasio deh neestetskìm i, pre svega, nepoetskìm. Upismu Björnsonu (9. XII 1867) Ibsen ogorceno pile: ». . . Da sam ja bio и Kopenhagenu i tamo imao nekog toliko bliskog kao Ito je Clemens Peterson blizak Tebi, ja bih ga pre prebio nego Ito bih mu dozvolio da poâini jedan takav zlocin protiv istine i pravde (...). Moja knjiga jeste poezija; a ako nije, onda ce to postati. Pojam poezije biée и naloj zemlji, и Norvelkoj, promenjen prema ovoj knjizi «. Ibsen se kasnije nije vile » melao « и diskusiju о »Peeru Gyntu«, pa сак ni kad je Arne Garborg 1876. godine и jednom dugom clanku kao prvi ukazao na neke ozbiljne nedoslednosti и likovima i time oznacio mogucnosti razlicitih tuma£enja pojedinih likova. Vredelo bi, ipak, jol dva puta dati ree samome Ibsenu pisac je, na kraju krajeva, najpozvaniji da kaze Ita je mislio ovim ili onim Ito je napisao. Clemens Peterson je, povodeéi se za Kierkegaardovom filozofijom, napisao и svome prikazu da je Nepoznati putnik personifikaeija pojma straba. U dtiranom pismu, Ibsen pile: »Da sam izveden na gubililte i da svoj îivot mogu da spasem tim objalnjenjem, ono mi ipak ne bi palo na pamet; о tome nikada nisam razmilljao ; tu sam scenu übacio iz cistog hira«. A upravo je lik Nepoznatog putnika bio i ostao predmet najveceg broja knjizevnih nagadanja ! U pismu Ludwigu Passargeu 16. juna 1880. godine, koji je prevodio »Peera Gynta « na nemacki, Ibsen pile da prevodiocu moze objasniti pojedine reci, ali ne i tumaciti tekst. Citalac i kr iti car mogu slobodno da и deh vide ono Ito sami itele za sebe ili publiku a to je upravo i bitna oznaka svih kasnijìh videnja ovoga Ibsenovoga deh, od psihoanalitckog Georga Groddecka, preko novokriticarskog Egila A. Wy liera, do psihololkog Arilda Haalanda, da ne govorimo о scenskìm tumacenjima kao rezultatima