Bitef

sediš kraj tvog prozora i sanjaš о tome kada dode vece. Sa emisije reklama Crazô Eddija, film naglo prelazi na Andy Warhola (Istvân Balint), koji jaše napuštenim ulicama Manhatana. Na sebi ima odelo Andya Warhola, kravatu i masku. Rano je jutro i ulice blistaju na kiši. Neka trinaestogodišnja devojčica prelazi ulicu i upučuje se Warholu, koji je sjahao i, naslonjen na ogradu vodoskoka, Ijušti jabuku. Devojčica stavlja novčanik pred njegove noge, a zatim, stojeéi pravo pred njim, zadiže suknju visoko iznad struka. Grli ga. Jedan bradati čovek (čovek sa tamnim naočarima, sada najavljivač) odvaja devojčicu od njega. Warhol jaše ulicama Manhatana. Prati ga jedan čovek u automobilu. U Kineskoj četvrti covek u belom žaketu igra nasred ulice, jedna poiovina njegovog lica je opečena. Auto se zaustavlja pored njega. Warhol jaše prema kolima, ali да u tome ometa čovek koji igra. Progonitelj vozač automobile (Eric Daillie) izlazi iz kola i prilazi Warholu, držeći svitak hartije u ruci. Na bočna vrata, u dvorište ulazi »tehničarka«. Kada se progonitelj na filmu upravo priprema da preda poruku Warholu, njena leda zaklanjaju sliku; ona nišani iz revolvera u platno. Progonitelj vozač automobila padana zemlju. Čovek opečenog lica klima glavom i pokazuje joj izlaz. »Tehničarka« odiazi. Warhol se udaljuje jašući. Warhol je sjahao s konja, privezao да ispred kineskog restorana i ušao unutra. Jedan od njegovih progonitelja stiže да i baca mu poruku u lice (u torti sa šlagom). U restoranu za jednim stolom sedi Warhol. Neki čovek baca mu tortu u lice, koje se ne vidi od šlaga, Muzika prestaje da svira. Warhol skida naočare, briše ih i ponovo ih stavlja na nos. Skida preostali šlag sa papirnog poslužavnika za tortu i cita poruku koja je tamo zapisana. »Niko ne može ovamo da prodre, a najmanje neko ko nosi poruku samrtnika!« Warhol izlazi iz restorana; njegov konj je ukraden. On doziva taksi i vozi se gradom. Ponovo odjekuje muzika. Taksi se zaustavlja pred hotelom »Chelsea« i Warhol izlazi. Tu se sastaje sa prijateijicom Kathleen, Na platnu se vidi kako prilaze pozorištu. Prati ih stvarna buka 23. ulice. U prvom planu pojavljuje se Warhol i, uz blesak polaroid-kamere, film menja boju. Platno postaje providno. Kathleen i Warhol stoje pred pozorištem. Oni se slikaju, i u stvarnosti i na filmu. I dok se film bliži kraju, živi Warhol i Kathleen ulaze na staklena vrata. POZORISTE U КОМЕ SE NE ZNA ZA PROBE »Poslednja ljubav Andy Warhola« odigrava se na dva sprata: na donjem je radionica, atelje Andy

Warhola, a na gornjem Piava soba, u kojoj žive Eva Buchmiiller i Istvan Balint. Dvadeset treća ulica, koja se proteže iza radionice, biće, pomoću ogromnog prozora, uključena u pozorišna zbivanja. Prolaznici zastaju, bilo da prate film koji se projektuje na providnom platnu, bilo da bace pogled na golu vešticu Kathleen Kendel, koju intervjuiše Warhol. Pozorište je namenjeno i spoljnom svetu, jer je pažnja prolaznika svesno usmerena na Eszter Balint, koja sedi za stolom sa bocom viskija pred sobom i na teleprinteru otkucava delove fiktivne poruke Ulrike Meinhof, u ime Revolucionarnog komiteta Intergalaksije 21, Za gledaoce spolja dočaran je, takode, i oblak dima око modela Empire-State-Buildinga, kao i automobil igračka prevrnut u vodi. Na gledaoce u pozorištu, za koje se ovi prizori prenose posredstvom televizije, sve ovo deluje kao naučna fantastika. Na ekranu se pojavljuju i delovi ulice sa radoznalim prolaznicima, koji daju intervjue. Ova tri nivoa: radionica kao pozornica, Piava soba iz privatnog života glumaca i preplitanje stvarnosti i fikcije, eine osnovu estetike Squat teatra. Primera radi, navešćemo razgovor između Istvana Warhola i veštice Kathleen: njegova pitanja snimljena su na magnetofonsku traku i menjaju se prema potrebi, dok ona svoje odgovore, koji nisu svake večeri isti, daje »uživo«. Kao drugi primer poslužiće Eszter, koja, kao Ulrike Meinhof, übija svog oca Istvana kao Andy Warhola. »To je moj otac, svake noci ja übijam svog oca.« Ali, da li si u tom trenutku Ester ìli Meinhof? »Ja sam uloga, mada me oružje, ovaj revolver piasi.« Ali pištolj je napunjen éorcîma. Da li je Istvan u torn trenutku njen otac ili Warhol? To su vajkadašnja pitanja. Zanimijiva je snaga kojom Squat prikazuje î uspeh koji postiže. Dvostruka vrednost prostora i uloga police od one druge, dalekosežnije vrednosti, naime od one između »života« (kao svakodnevnog iskustva) i »umetnosti« (kao nečeg planiranog i umetničkog). U poseti jednoj pozorišnoj porodici Kad kažem da pojedina pozorišta, koja funkcionišu kao grupe ili kao porodice, mogu da se proučavaju na isti način na koji antropolozi proučavaju seoske zadruge, u tome treba videti samo ideju koja bi se mogia prihvatiti. A kako je sa Squatom? Grupa je napustila Budimpeštu još 1977. U Americi su prvi put igrali na Pozorišnom festivalu u Baltimoru, 1977. Zatim, sa »Pig, Child, Fire!« dolaze u Njujork. Pošto su neko vreme igrali u Sohou, prelaze u svoju sadašnju kuću u 23. ulici, nekoliko koraka udaljenu od hotela »Chelsea«. U prizemlju je pozorišna dvorana sa približno 65 sedišta, dok su na prvom spratu smešteni televizijska prostorija, foaje, bar i Piava soba.