Bitef

savršeno stilizovanog vod vilja. Kao što sam naznačio, najbolja Sega večeri je Nemá predstava, u kojoj likovi grgoču i pljuckaju na fiktívnom jeziku koji bi se mogao definisati kao iskvareni srpskohrvatski (ićć, uuukkk, isi-pisi, vort i ono što mi je zazvučalo kao zaftigele!). Jezik nam se revnosno objašnjava na velikim tablama idiotima. Urnebesni vrhunac šále je devojka koja se pretvára da je nemá progovara na savršeno jasnom engleskom jeziku koji niko oko nje ne razume, osim, naravno, publike, koja se u tom trenutku môže smejati suviše glasno da bi je čula. U svákom slučaju. Nemá predstava je po sebi upravo neodoljiva. Sva četiri komada se igraju u scenografiji koja u osnoví ostaje istá: petodelni baldahin od gaze, koji se savija naviše, naniže, napred, nazad, čak i prema publici kao neko jedro koje se napinje na vetru. Od istog materijala je i horizont sa otvorima za vrata i prozor. Levo i desno su paravani. Rekvizite su minimálne, kostimi duhoviti i šarení. Uz ovu preglednu, privlačnu vizuelnu jednostavnost ima dovoljno prostora za bujnost predstava. DKevin Kelly, The Boston Globe, 3. decembar 1981.

Ponovo rodení Sganarelle Bilo je to veliko iskustvo kad smo pre četiri godine stvárali našeg Sganarella. Ove jeseni imali smo sasvim drugačije iskustvo kad smo obnavljali ovaj razgaljujuči pozorišni komád, j S tvar je započela u Nju Hevenu 1978. godine u stanju stvaralačkog haosa. Andrej Serban je trebalo da režira jedan komád za Jelsko pozorište, ali nije mogao da se odlúči kóji da izabere. Na prvom mestu bio je biografski komád o Moliéreu Mihaila Bulgakova. Serban je hteo da u tekst umetne jednu ili dve krátke Mohérové farse. Okupili smo ekipu glumaca da bismo komade pročitali naglas. Uskoro je Bulgakov otpao; ostale su farse. Otpočele su zvanične probe, sa tekstovìma koji su trajali četiri ili pet sali, i još uvek nismo tačno znali koja čemo dela izvesti. Prvih nedelju dana, otprilike, ovim problémom smo se bavili tako što smo ga ignoriseli. Odbacili smo tekstove i improvizovali. Jedan memorandum iz tog perioda pomaže da se podsetímo na ponešto od onog Sto se

tada dešavalo; glumci se uvijaju u nemoguče spojeve udova i torza; zatim se ovi apsurdni, iskrivljeni oblici pozdravljaju kako znajú i umeju - pružajuči ruku, klimajuči kolenom ili nősem. Nekoliko susreta párová postaje bal nakaza. U sálu za probe donose se hrpe starih kostima i mi glumci prekopavamo po njima, isprobavarao različite kombinacije i improvizujemo ekstravagantne pokrčte dok inspicijent nasumce čita replike. Režiser posmatra, razmišlja i odlučuje: Pokúšaj ponovo, ali sa drugim šeširom. Iz sveg tog haosa nekako izranja Sganarelle. Izvodimo ga nebrojeno puta i gostujemo sa njim u Kembridžu i Nju Jorku. A onda isparuje. U Kembridžu prošle jeseni počinjemo sa forrnom - magličastom forrnom, nužno zamagljenom godinama koje su protekle. Imamo četiri teksta koja smo konačno bili izabrali - uktjučujuči i Nemu predstavu koja je rekonsturisana sa magnetofonske trake koja se čuva u biblioteci u Jelű. Imamo prvobitnog režiséra, iste dizajnere i četiri glumca iz ranije postavke, od kojih sváko ima svoja sečanja o tome šta se ranije dešavalo. Takode imamo hrpe starih kostima: ne istih kostima, ali iste vrste provokativnih krpica sa kojima smo i ranije počeli. Takođe imamo i izazov: da pronademo pravú ravnotežu izmedu repliciranja i ponovnog stvaranja; da

ponovo oživimo Sganarellea, ali da ga oživimo na nov nácin, iznova stvorimo iz različitih energija i taienata različite grupe ljudi. Iz hrpa proističu nove improvizacije - ne toliko brojne, ali jednako nabijene energijom i imaginacijom. Ipak, uskoro uzimamo tekst i Serban nas nagoni da odmah naučimo replike, tako da možemo da odbacimo tekst i oslobodimo duh i telo za scenski rad. To je vrlo različit proces. Veliki deo posla obavlja se pomocú sečanja veterana. Ostali glimci su zapanjujuče prijemčivi i strpljivi u tom procesu. Sta som onda radio? pitaju misleći pri tom Sta je moj lik onda uradio? Nikada se ne usprotivljuju formi; prilagodavaju je sebi, savijaju je tako da odgovara njihovim telima, ustima i uobrazilji. Kad nešto staro ftmkcioniše, oni ga fiksiraju; kad smisie nešto što funkcioniše bolje, Sganarelle se popravlja. Za mnoge od nas to je nov proces, ali je neophodan proces za stvaranje teatra. Iščezavanje je prirodno stanje teatra. Jedan od zadataka stalnog repertoarskog pozorišta je, medutim, da svoje úspešne predstave održava u životu i da ih razvija; obnavljanje kao proces neprestanog stvaranja. Тек što smo zapamtili svoje tekstove, započinjemo niz proba - pred stava za decu u foajeu našeg pozorišta, sa jedva naznačením dekorom i kostimima. Učimo od klinaca - ono što